АЛЕКСАНДАР КАДИЈЕВИЋ сажетак: Прво самостално остварење бечког архитекте Константина А. Јовановића (1849–1923) у Београду, Кућа адвоката Марка Стојановића у Кнез Михаиловој улици 53–55 из 1885. године, симболизује европеизацијски узлет профаног неимарства у Краљевини Србији, којим је дефинитивно потиснута оријентална градитељска пракса. Пошто је преко оца Анастаса, уз пословни, развио и пријатељски однос с њеним наручиоцем, Јовановић је у главној градској улици саградио репрезентативно приватно здање, чиме се препоручио имућним инвеститорима. У исто риографији често довођена у везу с Јовановићевим култом италијанске ренесансе, Стојановићева кућа садржи и елементе маниризма и барока, хармонично уклопљене у еклектичку целину. Прилагођена београдској средини једноспратним конструктивним склопом на врху Савске падине, представља директну интерполацију бечких еклектичких искустава. кључне речи: архитектура, Константин А. Јовановић, Марко Стојановић, европеизација, бечки еклектицизам КУЋА МАРКА СТОЈАНОВИЋА (1885) – ПРВО САМОСТАЛНО ОСТВАРЕЊЕ АРХИТЕКТЕ КОНСТАНТИНА ЈОВАНОВИЋА У БЕОГРАДУ УДК 728.3(497.11)"1885" 72.071.1 Јовановић К. 9 александар кадијевић Прво самостално остварење бечког архитекте Константина А. Јовановића (1849–1923) у Београду,1 кућа адвоката Марка Стоја- новића у Кнез Михаиловој улици 53–55 из 1885. године, симболизује европеизацијски узлет про- фаног неимарства у Краљевини Србији, којим је дефинитивно потиснута оријентална градитељска пракса.2 Пошто је преко оца Анастаса, уз пословни развио и пријатељски однос с њеним наручиоцем, Јовановић је након мермерног постамента монар- хистичког Споменика кнезу Михаилу М. Обрено- вићу Трећем на Позоришном тргу (1874–1882),3 на главном градском потезу саградио репрезента- тивно приватно здање (сл. 1), чиме се препоручио имућним инвеститорима.4 У историографији често довођена у везу с Јовановићевим култом италијанске ренесан- се, Стојановићева кућа садржи и елементе ма- ниризма и барока, хармонично уклопљене у слојевиту еклектичку целину. То значи да се у пројектовању није стриктно придржавао стила ренесансе,5 чији је примат одлучно заступао, већ је користио и репертоар каснијих нововековних стилова. По размерама, трошковима изградње и урбанистичком значају, Стојановићева кућа спада у најрепрезентативније престоничке па- лате подигнуте након Капетан Мишиног здања (1863),6 док по функцији припада мешовитом ре- зиденцијално-пословном типу приватних згра- да.7 Према облику просторне организације, свр- става се у спратне једнопородичне куће одвојене у две функционалне јединице, с унутрашњим двориштем и трговинама у приземљу,8 а по на- чину позиционирања – у објекте усађене у че тво- роугаони урбани блок. У погледу материјализа- ције, спада у примере масивне градње, засноване на употреби опеке.9 Поред тога што је утемељила Јовановићев београдски опус, подстакла је и раз- вој српског архитектонског академизма,10 еклек- тичког правца прихваћеног из средње Европе. Са статусом заштићеног споменика унутар просторне културно-историјске целине подручја Кнез Михаилове улице,11 Стојановићева кућа је у српској историографији више пута анализи- рана. Углавном је описивана штуро, у неколи- ко језгровитих реченица, где је изостао подроб- нији критички приказ. Неочекивано заобиђена у првом историографском осврту на престонич- ко градитељство XIX века Николе Несторовића (1937),12 редовно је помињана у послератним мо- нографским студијама, чланцима и каталозима изложби о архитекти Јовановићу; приручници- ма, прегледним огледима, стручним лексикони- ма и енциклопедијама. Драгоцена запажања ње- них првих тумача – Љубомира Никића, Љиљане Бабић, Жељка Шкаламере, Зорана Јаковљевића, Јована Секулића, Гордане Гордић и Богдана Не- сторовића,13 о њеном стилу, унутрашњем уређењу и урбанистичком положају – употпуниле су гене- рације потоњих историографа детаљнијим типо- лошким и контекстуалним анализама.14 Ипак, у дефинисању архитектонског стила Стојановићеве куће, од почетка владају критери- олошка неслагања, изражена различитим терми- нима и синтагмама, као што су стил италијанске ренесансе, ренесансни стил, стил ренесанса, ре- несанса, неоренесанса, историзам, историцизам, академизам, академска еклектика и еклектици- зам. Не само што сведоче о терминолошкој не- усклађености историографских тумачења већ указују и на тешкоће у поимању Јовановићеве вишезначне архитектуре. Преуско везивање за ренесансу, као њену једину парадигму, осим са- мог Јовановића, у историографији је иницира- ла Љиљана Бабић 1961. године, запажањем да су ренесансне фасаде Стојановићеве куће при- мер складних пропорција и једноставне љупко- сти које карактеришу читаву Јовановићеву архи- тектуру.15 У следећој карактеризацији, из 1964. године, Жељко Шкаламера и Зоран Јаковљевић су применили синтагму стил неоренесанса,16 коју ће 1966. користити и Гордана Гордић,17 да би је Јо- ван Секулић и Шкаламера употпунили ставом да, зграда представља један од репрезентативних примера академизма XIX века.18 Следствено томе, Јовановићев опус је од краја шездесетих година чешће повезиван с архитектуром академизма,19 чиме није умањиван значај његових псеудорене- 10 кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду сансних слојева. Иако се с тиме наставило и ка- сни је, терминолошка неуједначеност није иско- рењена, о чему сведочи поновно инсистирање на ренесансном стилу – Љубомира Никића (1976) и Милана Шћекића (1988).20 Дуго произвољно датована у 1889. годи- ну, захваљујући Дивни Ђурић Замоло кућа се од 1981. везује за 1885. годину.21 Одјеке просторног склопа ове грађевине Богдан Несторовић је уочио на палати Николе Спасића, изграђеној на доњем потезу Кнез Михаилове улице 1889. године.22 Потоњи тумачи су такође потцртали утемељи- тељски значај прве Стојановићеве куће у форму- лацији Јовановићевог београдског опуса, уз на- помену да је раскош њеног ентеријера нестала у бројним пренаменама.23 Међутим, отворена пи- тања о пореклу и карактеру њене архитектонске концепције (директна интерполација бечких или будимпештанских еклектичких иску става, прои- звољна периферијска интерпретација иностра- них узора), још нису добила прецизан одговор. Постављена марта 2019. године на национал- ном научном скупу о згради Факултета ликовних уметности, на којем је Стојановићева кућа све- страно анализирана,24 нису потпуније разматрана због скромног одазива експерата за Јовановићеву архитектуру. Естетика архитектуре академизма – темељно полазиште Јовановићевог стваралаштва Како би дискредитовали конзервативне ме- тоде које су сматрали превазиђеним у високо- школској едукацији архитеката, критичари су кра јем XIX века из филозофије преузели термин академизам, претварајући га у пејоративни ак- сиолошки квалификатив.25 Негативно значење је задржао и у историографским тумачењима која су касније фаворизовала уметничку авангарду. С протицањем времена и појавом постмодернизма у архитектонској култури, тај термин је уместо дисквалификујуће стекао описну техничку уло- гу. У савременој историографији има двојако зна- чење: универзалног естетског закона форме и Сл. 1 / Палата Марка Стојановића, Кнез Михаилова 53–55, главно прочеље (извор: фототека Завода за заштиту споменика културе града Београда) 11 преовлађујућег стила у ликовној уметности зре- лог историзма (1870–1914).26 Ипак, његову приме- ну и даље разводњавају сродни супституционал- ни термини и синоними, као што су историзам, историцизам, еклектицизам, неостилови, неоре- несанса, неоманиризам, необарок и неокласицизам, при чему се превиђају њихове појмовне разлике. Као универзални уметнички принцип, ака- демизам подразумева покоравање нормама које је установила нека утицајна уметничка школа, проистекло из недостатка инвенције или из ње- ног свесног обуздавања. Активни академизам по- чива на пропагирању култа вечних и незаменљи- вих архитектонских канона, примерених сваком пројектном задатку и локацији, заступљених у градитељској пракси, предавањима ex catedra или теоријским трактатима, док пасивни означава њи- хову доследну и беспоговорну примену. Преузет са средњоевропских уметничких академија и тех- ничких факултета као догматична школска док- трина, академизам се развио у српској архитекту- ри друге половине XIX века, подстичући обнову нововековних стилова. Појава академизма се поклапа са стицањем државне самосталности у време друге владавине кнеза Михаила Обреновића Трећег (1860–1868). Културно ослањање на Аустроугарску монархију, које су подржали његови династички наследници, подразумевало је прихватање академизма као све- решавајућег стила, заснованог на принципу ево- кативног еклектицизма. До почетка Првог свет- ског рата, српски наручиоци и архитекти су се масовно угледали на тековине средњоевропског академизма у осмишљавању грађевина најразли- читијих намена. Његову доминацију није угрози- ла ни појава сецесије, чији је модернизацијски по- тенцијал остао недовољно искоришћен. До 1865. године спонтано развијано, оживља- вање историјских стилова у српској архитектури је потом подвргнуто строжим правилима како би се зауставио талас неконтролисаних роман- тичарских импровизација. Већи респект према академским нормама, пре свега култу централне огледалске симетрије и троделне фасадне поделе с истакнутим главним мотивом, увели су гради- тељи школовани у средњој Европи.27 Иако то нису строго зацртали, водећи академски ауторите- ти – Фридрих Шмит [Friedrich Schmidt], Хајнрих фон Ферстел [Heinrich von Ferstel], Карл фон Ха- зенауер [Karl von Hasenauer], Готфрид Земпер [Gottfried Semper], Теофил фон Ханзен [»eophil von Hansen] и Јозеф Дурм [Josef Durm], кроз тео- ријски рад, или преко својих ученика – подстакли су развој српског академизма. Ипак, анализа еви- дентираних примера, предузета с историјске ди- станце, показује да се српски академизам у југо - источној Европи развијао најсамосталније. Њего- ва периодизација обухвата три развојна раздобља: рано (1865–1900), у којем су строге композицио- не норме доследно поштоване, зрело (1900–1914), када су под утицајем сецесије интерпретиране слободније, и позно (1918–1941), изражено мо- нументалним објектима с југословенским идео- лошким предзнаком. Академизам се краткотрај- но одржао и у периоду соцреалистичке изградње (1945–1952).28 Стил класицизма, који је оставио дубок траг у српској уметности прве половине XIX столећа, обновљен је у раздобљу раног академизма као равноправан слој хетеростилских композиција. Уз ренесансу, маниризам и барок, обележио је еклектичку архитектуру репрезентативних јавних и приватних зграда. Тековине историјских стило- ва, подвргнуте академским правилима одабирања и стапања, одговарале су укусу власти и богатог грађанства у Србији, укључујући и просвећеног Марка Стојановића. Увођење прописа у градитељску праксу (од 1865. год.), кроз прецизну категоризацију улица сходно типу објекта, погодовало је заступници- ма реда и урбанистичког сагласја. При изградњи монументалних јавних здања, њихова друштве- на функција је истицана изузетном положајном вредношћу, одмицањем од затеченог поретка и правца регулационе линије. Тиме је стварана одређена врста замене трга у облику правоугао- ног простора пред здањима. Приватне слобод- ностојеће и у блок узидане куће, као и виле на александар кадијевић 12 периферији, нису издвајане на исти начин, већ су заузимале положај на угловима или средини слободних парцела. Отуд је градотворна компо- нента обележила век српског академизма, за шта се залагао и први урбанист Емилијан Јосимовић (1823–1897).29 Подизање Народног позоришта (1867–1869) у Београду, према пројекту Александра Бугарс- ког,30 омогућило је успон академизма у архитекту- ри монументалних јавних објеката. Инспирисан прочељем миланског Театра ала Скала с краја XVIII века, Бугарски је увео принцип аналогиј- ског еклектицизма. Монументалност и слојеви- тост академски обликованих фасада у већој мери је истакао на Двору краља Милана (1881–1884, по- знатијем као Стари двор),31 који је дуго доминирао престоничким управним центром. Са друге стра- не, опус Константина Јовановића одликују једно- стилска (неоренесансна) и вишестилска синтезна решења (спојеви неоренесансе, неоманиризма и необарока),32 која су до појаве сецесије подједнако конвенирала племићкој аристократији и грађан- ско-предузетничком слоју. Примат академизма подржала је већина наставника Архитектонског одсека Техничког факултета Велике школе у Бе- ограду, 1896–1898. године уређеног по узору на средњоевропске високошколске установе. Са естетиком академизма млади Јовановић се упознао на студијама архитектуре (1867–1870) на политехничкој школи у Цириху,33 следећи пре- поруке харизматичног ментора Готфрида Земпе- ра (1803–1879), о обнови ренесансне уметности.34 Обилазећи с њим и студентима Италију, Јовано- вић је развио путописно-истраживачки цртеж, као израз персоналне перцептивне географије, на коjем преовлађују ренесансне грађевине.35 На- клоњен ренесанси, и у пројектовању се угледао на њене тековине, прилагођене академским ме- тодама оживљавања. Отуд је и на већини оства- рења, следећи Земперов пример, развио чисту ва- ријанту неоренесансне архитектуре, не мешајући је с наносима других стилова.36 У томе није био усамљен, јер су исте идеале заступали многоброј- ни светски градитељи и по цену да буду критико- вани због конзервативизма. Са друге стране, на мањем броју дела промовисао је синтезу новове- ковних стилова, што је дошло до изражаја и на његовој првој београдској палати. Прилагођавајући академистичку естетику властитој уметничкој имагинацији, Јовановић је у Београду оформио препознатљив ауторски из- раз,37 који су благонаклоно прихватили локални наручиоци. Дискретним хроматским, светло-там- ним и пластичким контрастима, оживљавао је слојевита прочеља уникатних здања. Ублажавао је њихову рустику, усложњавао етажне основе и растварао највише зоне, не гомилајући декора- тивне мотиве. Применом необарокних кубета, атика, балустрада и мансардних кровова, завр- шне партије еклектички уобличених грађевина силуетно је динамизовао, најављујући слободнију фазу српског академизма после 1900. године. Под утицајем Земпера,38 објекте је осмишљавао функ- ционалније у односу на већину савременика. За разлику од слободностојећих и угаоних, зграде узидане у средишта густо попуњених блокова није знатније визуелно истицао. Преношењем актуелних бечких искустава, Јовановић је престоницу младе хришћанске Кра ље вине Србије (основана 1882) изграђивао по средњоевропском укусу, чему се тежило и у најразвијенијим регионалним центрима. Иако је изјављивао да искључиво ради у ренесансном стилу,39 одбијајући да прихвати сецесију и рани функционализам, није се разликовао од већи- не тадашњих градитеља који су себи допуштали идеолошке недоследности, па и корените концеп- цијске заокрете, што потврђују примери Ота Ваг- нера [Otto Wagner], Хендрика Петруса Берлагеа [Hendrikus Petrus Berlage] и Луиса Саливена [Louis Sullivan]. Ипак, за разлику од тих утицајних ства- ралаца, Јовановића недоследност није навела на радикално осавремењивање архитектонских про- грама, већ га је још јаче везала за прошлост. Архитектура Стојановићеве палате Изградњу двонаменске стамбено-трговачке палате на завршном делу горњег потеза Кнез Ми- кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 13 хаилове улице у правцу парка Калемегдан,40 пре- дузео је утицајни инвеститор Марко Стојановић (1844–1923), који се, поред управљачких послова у финансијској сфери, бавио адвокатуром и фо- тографијом.41 Преименована 1870. године прили- ком урбанистичког преуређења посторијентал- не вароши,42 Кнез Михаилова је постала главна улица друштвеног центра, испуњена трговачким, пословним, угоститељским, образовно-научним, трезорним и резиденцијалним објектима.43 На- мењена ивичној изградњи, системом правоуга- оних блокова је повезивана са другим улицама у окружењу, које су данас у саставу њеног заштиће- ног подручја. Заузимајући ободну страну блока омеђеног Рајићевом, Париском и Кнез Михаиловом ули- цом у току његовог формирања (сл. 2),44 прва Стојановићева кућа припада корпусу разуђених угаоних интерполација.45 Подигнута је на месту некадашње Мензулане, прве српске поштанске установе. Упркос сложеног унутрашњег распо- реда, уклопила се у низ суседних једноспратни- ца обликованих у класицистичком, романтичар- ском и неоренесансном стилу (хотел „Грчка кра љица“ из 1835. у броју 51, хотел „Српска кру- на“ из 1869–1870. у броју 56 и стамбено-трговачка палата Милана Павловића из 1880–1885. у броју 52),46 не одступајући од постојеће уличне регу- лације. Просторно обухватна и правилно пози- ционирана на врху Савске падине,47 упркос паду терена и сложеној конфигурацији парцеле, није претерано наметљива и пластички експанзивна. Изведена као четвороугаоно здање правил- не основе, које обједињује две зграде са засебним улазима, Стојановићева кућа је била нетипична за тадашњу београдску, али не и за бечку архи- тектуру.48 Засебне функционалне јединице, пре- кривене заједничким фасадним плаштом, садр- же тротрактни просторни распоред. У приземљу повезаних зграда, на прочелној страни су уређе- не трговачке радње и мануфактурне радионице за изнајмљивање, које су често мењале намену и закупце (бакалске радње, продавнице текстил- них и кожарских производа, дечје опреме и на- мештаја, књижара, гвожђара, јувелирница, а да- Сл. 3 / Основа спрата (извор: Шкаламера и Јаковљевић 1964: 31) Сл. 2 / Угао Кнез Михаилове и Рајићеве улице (фотографија А. Кадијевића, март 2019) александар кадијевић 14 нас галерија и продавница сликарског прибора). Скромно декорисани улаз у зграду у броју 53 из Рајићеве улице, водио је до просторија за изнај- мљивање, док се на левој страни одваја ходник према степеништу за спрат. На спрату су уређе- не просторије за вишечлану Стојановићеву породицу (сл. 3), док је зграда у броју 55 издава- на, прво Аустроугарском конзулату 1900. годи- не.49 Отуд је и њен улаз декоративније обрађен, док је у свечаном приземљу уређен мајестетични степенишни хол. Једноспратни склоп палате у главној градској улици у то време није представљао изузетак, јер су двоспратнице сматране неисплативим.50 Ипак, етажне зоне раздвојених и натегнуто повезаних сегмената Стојановићеве куће нису целински нај- функционалније решене због неправилног по- ложаја парцеле, што споља (изузев са дворишне стране) није уочљиво.51 Зграда је грађена у масив- ном скелетном систему,52 са зидовима од опеке, дрвеном међуспратном конструкцијом ојачаном гвозденим сводним ребрима, док су фасаде обра- ђене у кречном малтеру. Застакљене површине су најзаступљеније у приземној зони главног про- чеља. Фасадни зидови имају преградну и носећу улогу, што важи и за унутрашње. Столарију, бра- варију, лимарију и декоративне необарокне ку- поле (сл. 4–5) Стојановићеве палате (међу првим у главној градској улици), извеле су београдске уметничке занатлије. У приземљу бочних прочеља, правоугаони прозори са шамбранама и засторима надвишени су троделним полукружним, обликованим у сти- лу маниризма (сл. 6–7). Двокрилни правоугаони прозори спрата, надвишени надсветлом, увучени су у раван фасадних зидова и оивичени мајесте- тичним псеудоренесансним едикулама.53 Улична подлога пред главним прочељем је поплочана гра- нитним коцкама 1886–1887. године.54 Станари су се снабдевали водом са Делијске чесме до увођења водоводне и канализационе мреже почетком XX века, када су придодате телефонске и електричне инсталације.55 За истог инвеститора, на суседној парцели при врху Савске падине (Париска 15), Јо- вановић је током 1899–1900. изградио и другу кућу пословно-стамбене намене, такође осми шљену на Сл. 4 / Угао Кнез Михаилове и Париске улице (фотографија А. Кадијевића, март 2019) Сл. 5 / Угао Кнез Михаилове и Париске улице (извор: фото тека Завода за заштиту споменика културе града Београда) кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 15 начелима академизма, с адвокатским кабинетом и архивом у високом партеру.56 Иако зграде у Кнез Михаиловој улици 53–55 поседују различито просторно решење и нејед- наку квадратуру (друга је обухватнија и изду- женија, са заобљеним фронтом према башти, не ослањајући се на суседну зграду), обједињене су компактним спољним плаштом с три морфолош- ки усаглашена фронта, лишена дисонанци које би указивале на унутрашњу програмску подвојеност. Отуд су и улази у обе зграде постављени на боч- на прочеља у Рајићевој и Париској улици. Кровни покривач је вишесливан и неистакнут у визуелној презентацији целине. Фасадне фронтове палате повезује конти- нуални хоризонтални појас уједначеног ритма, обогаћен вертикалним крилним нагласцима који уносе пластички динамизам (необарокна кубета, ризалити и угаони балкони). Четврта, са уличних страна неупадљива дворишна фасада, одељена је на мање крило у броју 53, са станом за домара, и на истурен неоманиристички трем у виду отворе- ног полуваљка у приземљу (данас је ту раван зид), с неоренесансним ризалитом надвишеним дво- водним кровом у броју 55. Палата се по вертикали састоји од подру- ма, приземља и отменог спрата (или бечког no- belstock-а, парафразe раноренесансног система piano nobile). Степенишни вестибил у приземљу зграде бр. 55, обликован у виду мајестетичног осмо угаоног антреа с неоренесансним нишама, ен- теријеру одузима много корисног простора. У дво- ришном тракту приземља уређена је пространа свечана сала, док су собе и продавнице у обе зграде приближно уједначене размере са по 16 (4 m х 4 m) квадратних метара површине.57 Репрезентативан власников стан на спрату зграде у броју 53 је имао седам соба распоређених дуж два улична тракта и ка једном бочном. Про- страно правоугаоно предсобље је са три стране окружено собама, а са четврте уским двотракт- ним унутрашњим двориштем, које је имало функ- цију осветљавања, проветравања и комуникације између одвојених зграда. Преградни стаклени па- рапет учвршћен танким гвозденим профилима и овалним медаљонима, постављен између трпеза- Сл. 6 / Детаљ приземља у Рајићевој улици (фотографија А. Кадијевића, март 2019) Сл. 7 / Фасада у Париској улици (извор: фототека Завода за заштиту споменика културе града Београда) александар кадијевић 16 рије и отвореног светларника, средишњем прос- тору обезбеђује изузетну осветљеност. На спрату суседне зграде у Кнез Михаиловој 55 централни простор је дводелан, и до њега се долази кроз тро- крако степениште и квадратно предсобље. Шест соба поређаних у низу, хол окружују са три стра- не, док се са четврте налазе соба и светларник. Обједињујући тековине различитих новове- ковних стилова, Стојановићева кућа је превасход- но инспирисана палатама римске зреле ренесан- се (1500–1520), а делом и маниризма (1520–1575), док су у разради горњег постројења примењени барокни мотиви. Прилагођена академским на- чинима оживљавања прошлости, синтеза ново- вековних стилова је темељно одредила њен ар- хитектонски програм. Јовановићеве представе о њиховој генези заснивале су се на проучавању грађевина in situ, доступној историографској ли- тератури и Земперовим тумачењима ex catedra. Важно је истаћи да Стојановићева кућа није реплика, а ни слободна парафраза неке италијан- ске нововековне грађевине. Реч је о оригинал- ном остварењу, прилагођеном београдском тере- ну, заснованом на принципима бечке еклектичке школе које је Јовановић доследно следио. За ра- злику од некомпактне унутрашње поделе, приме- ном централне осне симетрије дуж иконографски уједначених фасада, њена спољашњост је склад- но заокружена. Високи рафинман у комбиновању историјских мотива легитимише је као грађан- ски отмену и статусно престижну грађевину, која плени допадљивом љупкошћу. Одмереним свет- ло-тамним, пластичким и хроматским контра- стима, развијеним по вертикали и хоризонтали, вишеструко се издвојила у градском миљеу, обез- беђујући аутору нове наруџбе. Као пример урав- нотежене еклектичке концепције, привлачнија је од уздржаније декорисаних неоренесансних пала- та, док је од необарокних мање претенциозна. На главном прочељу Стојановићеве куће, широком око 25 метара, четири правоугаона при- земна излога су наткривена паровима спратних прозора у едикулама, а на крилним ризалитима једним већим прозором. Уместо функционалним излозима, приземља бочних фасада су растворена лучно завршеним неоманиристичким прозорима с истакнутим кључним каменом. Водоравне поја- севе на прочељима здања раздваја плитак подео- ни венац, на крилним ободима испрекидан бал- конским вратима. По узору на раноренесансне палате, стилски редови пиластара се смењују по вертикали (тоскански дорски у приземљу и ко- ринтски на спрату), док је фасадна рустика во- доравно избразданих канелура наглашенија у приземљу крилних ризалита. Функционалне ино- вације, као што су широки правоугаони излози трговина, Јовановић вешто усађује у хармоничну целину, што важи и за лаку балконску ограду од кованог гвожђа. Бочни крилни ризалити, надвишени атика- ма са балустрадама и куполама на главном про- чељу, повезани су континуалним везивним пољи- ма, ритмично одељеним тематски уједначеним травејима. Травеји везивних поља су одељени јед- ним, а крилних ризалита са по два коринтска пи- ластра. Угаоне куполе, које се преласком из ква- дратне у осмоугаону основу пластички сужавају и завршавају шиљатим лантернама, балкони и атич- ке вазе (као барокизирајући прилози), пре допри- носе идеалној равнотежи целине уместо што се издвајају као самодовољне екстензије. У духу ма- ниризма, Јовановић наглашава згуснуту пластику засечених углова, док барокни динамизам пре- овлађује у разради завршних партија. Упркос примени разнородних историјских мотива, прочеља зграде су повезана у тематску и ритмичку целину, од чега донекле одступа експан- зивно дворишно крило. Поткровни венац јаког испада није пренаглашен, што важи и за сведену рустику приступачног приземља. Продуховље- ност и одмереност израза, уз одсуство сувишних детаља, одликују Јовановићеву прву престоничку палату, градотворно уклопљену у шири амбијент. Несклон фигуралној фасадној скулптури рето- ричко-симболичког садржаја, Јовановић је није аплицирао ни на првој Стојановићевој кући. Складно пропорционисана, проткана урав- нотеженим ритмовима и контрастима архитек- кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 17 тонских маса, палата је дуго доминирала у ур- баном окружењу, инспиришући наручиоце и пројектанте приватних здања. Од подизања до данас, честа је тема уметничке, журналистичке, топографске и аматерске фотографије, док се на разгледницама јавља већ с њиховим увођењем у српски медијски простор (1895). Најзаступљенија је на топографским разгледницама које приказују значајне урбане и природне амбијенте.58 У води- чима за путнике кроз престоницу, првенствено је представљана као Аустроугарски конзулат, однос- но круна завршног потеза главне улице.59 Као тековину европеизацијског смера срп- ске профане архитектуре с краја XIX века, Стоја- новићеву палату су у раздобљу између светских ратова засенила већа и просторно обухватнија здања подигнута у ближој околини – Спасићева задужбина (1929–1930) у Кнез Михаиловој ули- ци 47, архитекте Јосифа Најмана, и Југословенска удружена банка (1929–1931), у Улици краља Пе- тра 21 (с прочељем и у Рајићевој), Хуга Ерлиха,60 а данас Трговачко-пословни и хотелски комплекс „Рајићева Београд“ (2017), у Рајићевој 54, Милана и Владимира Лојанице, чију екстремну домина- цију ублажава пространа пјацета.61 Значај Стојановићеве палате за Јовановићеву и српску архитектуру Уважавајући сва претходна тумачења Стоја- новићеве палате, можемо закључити да је естети- ка академизма темељно одредила њен архитектон- ски програм, заснован на евокативној синтези нововековних стилова. Прилагођена београдској средини једноспратним конструктивним склопом на врху Савске падине, представља директну ин- терполацију бечких еклектичких искустава. Њене доминантне ренесансно-маниристичке слојеве, употпуњавају наноси француског барока (кубе- та, атике и украси горње зоне), такође презенто- вани у духу бечке рецептуре. Сличну варијанту еклектицизма у недалеком Срему и Бачкој ра- звијали су архитекти Титус Мачковић (1851– 1919) и Владимир Николић (1857–1922). Мачко- вић је такође студирао на циришкој Политехници 1869. године (настављајући школовање у Ахену и Бечу), да би потом, на палатама Самка Манојло- вића (1881) и Лазара Мамужића (1892), у Субо- тици,62 понудио програм сродан Јовановићевом. Талентовани бечки ђак, Ханзенов студент Влади- мир Николић је подједнако нагињао синтези но- вовековних стилова, наглашавајући необарокна кубета на крилним ризалитима репрезентативних здања („Гранд хотел“ у Вуковару 1896, Стефане- ум у Сремским Карловцима 1903, палате – Јовић у Бечеју 1904. и Кронић у Сомбору 1907).63 У Хр- ватској су сличну методологију примењивали Ла- вослав Хенигзберг (Leo Hönigsberg, 1861–1911) и Јулије Дајч (Julio Deutsch, 1859–1922), такође беч- ки ђаци и дугогодишњи сарадници.64 Градећи у престоници Србије на бечки начин, Јовановић је отворио ново поглавље у њеној еклек- тичкој архитектури, коју су до тада профилисали будимпештански студенти Александар Бугарски и Андрија Вуковић.65 Утицаје бечког еклектицизма, прилагођене београдским условима, преносиће и Ханзенови српски ученици Светозар Ивачковић, Јован Илкић и Душан Живановић.66 Између својих уникатних београдских пала- та, Јовановић је развио дубљи унутрашњи дијалог, будући да је свака у односу на претходну пред- стављала концепцијски искорак. Како би, попут Земпера, избегао формалистичке замке много- струког еклектицизма, уз синтезна, примењивао је и чистија једностилска (неоренесансна) ре- шења. После прве Стојановићеве куће, синтезни приступ је усавршио на двоспратној задужбини Николе Спасића (1889), у Кнез Михаиловој 33, с карактеристичним мансардним кровом,67 која плени светло-тамним контрастима архитектон- ске пластике. Садржи и компактнији унутрашњи распоред од двојне Стојановићеве зграде (чему је допринела и правилнија конфигурација грађе- винске парцеле), с разрађенијим системом ади- ције салонских просторија.68 Кућа предузетника Драгомира Радуловића (1890), изграђена на углу улица Вука Караџића 12 и Делијске 1, иако нижа од Стојановићеве палате, има истакнутији угао и боље пропорционисане прочелне квадратне тра- александар кадијевић 18 веје, умеренију декорацију и шира везивна поља.69 Још чистији пример нове ренесансе представља складно пропорционисана узидана палата Ко- сте Миленковића (1900), у Змај Јовиној 9, инспи- рисана Земперовим делима.70 Друга кућа Марка Стојановића (1899–1900), урбанистички повезана с првом, садржи мање наметљиве барокне детаље (медаљони изнад портала и централног спратног прозора), подређене доминантним неоренесан- сним слојевима. Због скромније квадратуре, по- седује једноставније просторно решење, с развије- нијим баштенским простором.71 Иако је Јовановићу после прве Стојановиће- ве куће пошло за руком да изгради тек неколико већих приватних грађевина, извођењем монумен- талне Народне банке (1889), у Улици краља Петра 12 (чији ће анекс дозидати након Првог светског рата),72 градотворни потенцијал неоренесансне архитектуре афирмисаће до крајњих граница, јер је проширено здање обухватило читав блок. По архитектонским квалитетима, с првом Стојановићевом кућом и Спасићевом задужби- ном може се упоредити мањи број приватних палата с краја XIX века, почев од узиданих ви- шеспратница и угловница Александра Бугар ског у Кнез Михаиловој улици (које су биле мање ра- зуђене и у блоку истакнуте),73 преко палата Кр- смановић (1889), Милорада Рувидића у Улици кнеза Симе Марковића 2,74 до шабачке палате Крсмановић (1891), у Масариковој улици 2, Јо- вана Илкића.75 Са друге стране, Јовановићев бео градски првенац евидентно заостаје за на- метљивијим и просторно обухватнијим јавним објектима тог времена, као што су поменута На- родна банка, Официрски дом и Министарство војно (1895), у које су уложена знатно већа др- жавна средстава.76 Ипак, по броју реализација у широј зони Кнез Михаилове улице, Јовановић и даље предњачи међу домаћим и иностраним гра- дитељима који су је градили у последњих сто пе- десет година.77 Закључак Статички угроженој новијом градњом у не- посредном суседству, функционално неаде кватној за администрирање и представљање све разгра- натијих садржаја Факултета ликовних уметности, првој Стојановићевој кући је неопход на хитна техничка заштита, али и виши статус у хијерар- хији културних добара.78 С обзиром на то да је очувала аутентичну просторну структуру, услед пренамена и у тицаја атмосферилија, уз енте- ријерну, највише је страдала њена спољна декора- ција (балкони и фасадна пластика). Укључивање у културна добра од великог значаја, или барем у издвојена културна добра на подручју Општи- не Стари град, заслужује не само као прва Јовано- вићева престоничка грађевина која је више пута мењала намену (стамбено-трговачки објекат, Аус- троугарски конзулат, Трговачки музеј, Факултет ликовних уметности),79 већ и као антологијски пример раног академизма у српској архитектури.80 Тиме би се, уз архитектонско-урбанистички, пот- цртао и њен велики друштвени значај у новијој историји српске престонице. Проф. др Александар Ђ. Кадијевић, историчар уметности Филозофски факултет Универзитетa у Београду aleksandarkadije@sbb.rs кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 19 НАПОМЕНЕ: 1] Константин А. Јовановић је рођен у Бечу 13. 1. 1849. године, у породици уметничког фотографа и литографа Анастаса Јовановића (1817–1899). Након завршетка основне и средње школе у родном граду, од 1867. студира на Политехничкој школи у Цириху, која је имала ранг универзитета. Након дипломирања 1870. године, у Бечу отвара приватни пројек- тантски биро (о којем се врло мало зна), градећи на широ- ком простору монархије и балканских земаља. Бавио се и путописним цртежом, теоријом, историографијом, дневном критиком и мемоарском публицистиком. У Београду је за- бележио више реализација и неизведених пројеката. Био је и велики српски патриота. Преминуо је у Цириху 25. 11. 1923. године (Babić 1960; 1961; Маневић 2008; Клеут 2009; Јовановић 2012; Ванушић 2013). Грађа о Јовановићевом делу је најпотпуније систематизована у Музеју града Београда, у склопу Фонда архитекте Константина Јовановића Збирке за архитектуру и урбанизам (Ванушић 2013: 89–106). 2] Roter Blagojević 2012; Макуљевић 2015; Кадијевић 2017; Mitrović 2018. 3] Тимотијевић 2002; Весковић 2010; Ванушић 2013: 69–70; 4] Маневић 2008: 179; Банковић и Мацура 2019: 24–35. 5] Karge 2001; Brucculeri i Frommel 2015. 6] О појму и типологији палата видети: Curl 1999: 474; Maldini 2004: 98–99; Bogunović 2005: 1393–1934. О исто- рији и архитектури Капетан Мишиног здања видети: Ми- шић 2008; Шупут 2015 (са старијом литературом). 7] Милетић Абрамовић 2002. 8] Ротер Благојевић 2006: 98–99. 9] Ђукановић 2017. 10] Кадијевић 2005. 11] Категоризацију подручја и решења о његовом прогла- шењу за културно-историјску целину, видети на сајту За- вода за заштиту споменика културе града Београда: http://beogradskonasledje.rs/kulturna-dobra/gradske-opstine/ nepokretna-kulturna-dobra-na-teritoriji-opstine-stari-grad-2; http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/knez_ mihajlova_ulica.html. Видети и: Шкаламера и Јаковљевић 1964: 31–35. 12] Несторовић Н. 1937. 13] Никић 1957: 348; 1976: 138; Babić 1961: 26; Шкаламера и Јаковљевић 1964: 30–31; Секулић и Шкаламера 1966: 28– 29; Гордић 1966: 38; Несторовић Б. 1974: 156; 2006: 323. 14] Šćekić 1988а: 9; 1988b: 9, 13, 23, 93; Maksić 1992: 66–68; Гор- дић и Павловић Лончарски 2001: 20–21; Милетић Абра- мовић 2002: 68–69; Вујовић 2003: 128; Ћоровић 2004: 368; Bogunović 2005: 839–840; Кадијевић 2005: 316; Ротер Бла- гојевић 2006: 269–272; Клеут 2006: 233–234; Маневић 2008: 179; Ђурић Замоло 2009: 179, 181–183; Божовић 2009: 95–96; Ванушић 2013: 65; Николић 2017: 19–20; Цветић 2018; Банковић и Мацура 2019: 33. 15] Babić 1962: 26. 16] Шкаламера и Јаковљевић 1964: 30. 17] Гордић 1966: 38. 18] Секулић и Шкаламера 1966: 29. 19] Маневић 1969: 61; 1972: 11–13; Несторовић Б. 1974: 156; 2006: 323–325 (рукопис приређен почетком седамдесетих година и потом постхумно објављен). 20] Поредећи Стојановићеву кућу с Јовановићевом палатом на углу Вука Караџића 12 и Делијске 1, Љубомир Никић је 1976. закључио да су обе пројектоване у ренесансном сти- лу (Никић 1976: 138), док је Милан Шћекић 1988. користио синтагму стил италијанске ренесансе (Šćekić 1988b: 9). 21] На фотографији у албуму Београда Љ. Велицког из 1886, зграда се види на парцели, што значи да је саграђена раније (Ђурић Замоло 2009: 181). Ревизија датовања објављена је у првом издању те монографије 1981. год. 22] Babić 1961: 27; Гордић 1966: 28–29; Гордић и Павловић Лончарски 2001: 18–19; Ванушић 2013: 65; Николић 2017: 14–16. 23] Лончарски и Гордић 2001: 20. 24] Анализирана је са културно-историјског, архитектонско-ур- банистичког, правног, конзерваторског и херитолошког ста- новишта. То је у нас био први научни симпозијум посвећен неком знаменитом новијем здању. Видети: Пецић 2019. 25] Кадијевић 2005: 7–102. 26] Јовановић 1988. 27] Већина афирмисаних државних архитеката Краљевине Србије, као и продуктивних приватних, стекла је високо стручно образовање у Будимпешти, Бечу, Минхену, Бер- лину, Карлсруеу, Ахену или Цириху. 28] Кадијевић 2005: 291–417. 29] Максимовић 1967; Димитријевић Марковић 2017; Vuksanović Macura 2018. 30] Кадијевић 2005: 301; Покрајац 2013: 80–86. 31] Покрајац 2013: 93–99; Мишић 2013. 32] Јовановићева вишестилска решења концепцијски и хро- нолошки кореспондирају са синтезним еклектичким ост- варењима тог доба, на која је 1994. указао историчар Пол Мињо. Диференцирао је два смера у тадашњој еклектичкој архитекури: типолошки еклектицизам, који преовлађује у архитектури јавних објеката, заснован на уверењу да одређен тип зграде мора да се изрази језиком једног при- мереног историјског стила, и синтезни, својствен јавним и приватним зградама, у којем су равноправно заступљени елементи разичитих стилова (Mignot 1994: 100–101). александар кадијевић 20 33] Од 1863. до 1873. године, уз прерано преминулог Алексан- дра Катанића, Константин Јовановић је био једини српски дипломант Одсека за архитектуру Политехничке школе у Цириху, засноване на универзитетском принципу. Ви- дети: Трговчевић 2003: 177–178. О устројству и интерна- ционалном карактеру школе, чију је нову зграду Земпер пројектовао 1869–1870, опширније видети у: Wolanski 2002; Tshanz 2015. 34] Љиљана Бабић је напоменула да је Земпер по доласку у ту установу успоставио катедарски академизам у архитекту- ри, уобличавајући своје идеје у академску догму (Babić 1960: 8). О његовој наставничкој, истраживачкој, пројек- тантској и теоријској делатности видети: Нав. дело: 8–10; Dobrović 1965: 95–102; Herrman 1984; Mallgrave 1996; KruÁ 1997; 229–233; Šerman 2000; Prelovšek 2002; Damljanović 2002; Hvattum 2004; Brucculeri i Frommel 2015: 203–216; Von Orelli-Messerli 2016. 35] Клеут 2007: 138–139; Ванушић 2013: 22–27; Kadijević 2019: 9, 13. 36] Damljanović 2002; Ванушић 2013. 37] Богдан Несторовић је напоменуо да су сва Јовановићева дела израз јаке и талентоване индивидуалности (1969: 51). 38] KruÁ 1997: 229–233; Šerman 2000. 39] Видети: Писмо К. А. Јовановића Српској Краљевској Ака- демији (5. Х. 1910), Архив САНУ, Документација о из- градњи Дома, бр. 672. 40] Škalamera 1963; Шкаламера и Јаковљевић 1964; Гвоздено- вић 1975; Maksić 1992; Bogunović 2005: 499–513. 41] Рођен је у Шапцу 4. априла 1844. године. Након завршет- ка основне школе похађа правни одсек београдског Ли- цеја, издржавајући се послуживањем и ношењем порција. Служио је код војводе Узун Мирка, а касније код Косте Протића, краљевског намесника. Од 1870. се бави адво- катуром, правном теоријом и публицистиком. Оснивач државне Народне банке постаје 1884, а од 1895. и њен ви- цегувернер, главни сарадник Ђорђа Вајферта. На том по- ложају се задржао до 1902. године. Други мандат вице- гувернера започиње 1912, а завршава 1923. Био је и члан Монополске и Београдске задруге и Београдског кредит- ног завода, као и члан и оснивач неколико задужбинских одбора. Са Вајфертом 1913. оснива Инвалидски фонд Св. Ђорђа. Иницирао је и образложио (1904) подизање зајед- ничког споменика вожду Карађорђу и кнезу Милошу, по- стављеног недалеко од његове палате (Cvetić 2018: 83–85). Имао је супругу и четири кћери. Преминуо је 21. 9. 1923. године. Марко Стојановић је фотографијом почео да се бави почетком 90-их година XIX века. Најбројниjи су ње- гови портрети угледних савременика из друштвеног и културног живота, који су само делимично сачувани. Да- нас се налазе у приватним збиркама и Архиву Народне банке Србије. 42] Ћоровић 2004: 367–369. 43] Шкаламера и Јаковљевић 1964; Гвозденовић 1975; Maksić 1992; Bogunović 2005: 499–513. 44] На Плану Београда из 1886. године (објавио га Светозар Љ. Велицки у албуму Београда са кратким описом и пла- ном), запажа се да је блок дефинитивно формиран (Не- дић 1976: 176). 45] Kadijević 2015а; Николић 2017. 46] Шкаламера и Јаковљевић 1964: 22–23, 29–30; Ђурић Замо- ло 1988: 30–31, 86–90. 47] Roter Blagojević 1998; Dajč 2019. 48] KräÁner and Riha 1983; Šorske 1998; Samitz 1998; Plasmayer 2018. 49] Убирањем ренте од трговаца и конзулата, власник је успео да поврати део средстава уложених у изградњу и одржа- вање зграде. 50] Отуд их је до краја осамдесетих година XIX века било вео- ма мало – у броју 18 и 40. Видети: Roter Blаgojević 2012: 51. 51] Несторовић Б. 2006: 323. 52] Ђукановић 2017. 53] Stanković 1995: 169–171; Bogunović 2005: 1242. 54] Стојановић 2008: 53–61. 55] Нав. дело: 117–169. 56] Зато се у историографији његова прва кућа најчешће на- зива Кућа адвоката Марка Стојановића, а друга Кућа Марка Стојановића. Видети: Божовић 2009. 57] Cvetić 2018: 30–31. 58] Пераћ 2009: 95, 119. 59] Костић 2009: 105–106. 60] Kadijević 1990: 102; 2015b; Марковић 2006. 61] Милашиновић Марић 2017. 62] Јањушевић 2011: 108–109, 112–113. 63] Станчић 1999: 168–174, 104–109, 185–191, 198–204; Јању- шевић 2011: 126–133. 64] Дипломирали су на бечкој Вишој техничкој школи код проф. Хајнриха Ферстела. Видети: Knežević i Laslo 2011: 176. 65] О архитектури неоренесансе у Будимпешти видети: Csáki, Hidvégi and Ritoók 2009. О Бугарском и Вуковићу као уте- мељивачима српског академизма, видети: Кадијевић 2005: 300–304. 66] Ђурић Замоло 2009: 120–124, 134–166. 67] Борић 2002; Клеут 2006: 236–239. 68] С временом ће добити пандан у палати Јоце Јовановића Шапчанина из 1902. године. Видети: Гордић и Павловић Лончарски 2001: 44–45. 69] Никић 1976: 138; Клеут 2006: 234–236; Ванушић 2013: 66. 70] Милетић-Абрамовић 2002: 48, 72– 73; Несторовић Б. 2006: 260; Клеут 2006: 241; Ванушић 2013: 65–66. 71] Клеут 2006: 241–243; Божовић 2009; Ванушић 2013: 67; Николић 2017: 20–21. кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 21 александар кадијевић ЛИТЕРАТУРА: Babić, Lj. (1961), Život i rad arhitekte Konstantina A. Jovanovića. Posebni deo, u: Zbornik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 2, Beograd: Arhitektonski fakultet: 1–35. Babić, Lj. (1969), Život i rad arhitekte Konstantina A. Jovanovića. Opšti deo, u: Zbornik Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 6, Beograd: Arhitektonski fakultet: 1–15. Банковић, А. и Вуксановић Мацура, З. (2019), Стварање мо- дерног Београда. Од 1815 до 1964 из збирке Музеја града Београ- да, Београд: Музеј града Београда. Bogunović, S. G. (2005), Arhitektonska enciklopedija Beograda, knj. I–III, Beograd: Beogradska knjiga. Божовић, А. (2009), Кућа Марка Стојановића, Париска 15 у Београду, Наслеђе Х (Београд): 91–102. Божовић, А. (2012), Народна банка, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. Борић, Т. (2002), Задужбине Николе Спасића и његовог фонда у Кнез-Михаиловој улици, Архитектура и урбанизам 10 (Бе- оград): 66 – 81. Brucculeri, A., Frommel, S. (eds.) (2015), Renaissance italienne et architecture au XIXe siècle Interprétations et restitutions, Rome: Campisano. Ванушић, Д. (2013), Константин А. Јовановић, aрхитекта ве- ликог формата : средњоевропски интелектуалац српског по- рекла на прелазу 19. у 20. век, Београд: Музеј града Београда. Весковић, И. (2010), Споменик кнезу Михаилу, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. Von Orelli-Messerli, B. (2016), Gottfried Semper’s Renaissance and neo-Renaissance: Forth and Back, in: Brucculeri А. and Frommel, S. (eds), Renaissance italienne et architecture au XIXe siècle. Interprétations et restitutions, Rome: Campisano: 203–214. Вујовић, Б. (2003), Београд у прошлости и садашњости, Бео- град: Драганић. Vuksanović Macura, Z. (2018), Inženjer i knez: modernizacija i evropeizacija Beograda, Izgradnja 4–6 (Beograd): 140–150. Гвозденовић, Н. (ур.) (1975), Кнез Михаилова улица : зашти- та наслеђа : уређење простора, Београд: САНУ. Гордић, Г. (1966), Архитектонско наслеђе града Београда I, Са- општења Завода за заштиту споменика културе 6 (Београд): 1–99. Гордић, Г. (1999), Палата Народне банке, Наслеђе II (Београд): 85–94.  Гордић, Г. и Лончарски Павловић, В. (2001), Архитект Констан- тин А. Јовановић, Београд: Завод за заштиту споменика културе. Грчић, Љ. (2009), Туристичка валоризација архитектонског културног наслеђа Шапца, Гласник Српског географског дру- штва LXXXIX (Београд): 67, 73. Damljanović, T. (2002), A Semper Student in Belgrade, Centropa II-2 (New York): 145–151. Dajč, H. (2019), Savska padina, Beograd: HERAedu, 2019. Димитријевић Марковић, С. (2017), Форма града и урбанис- тичка регулација: Османов Париз и Јосимовићев Београд, На- слеђе XVIII (Београд): 129–147. Dobrović, N. (1965), Savremena arhitektura. Postanak i poreklo, knj. 1, Beograd: Građevinska knjiga. Ђукановић, Љ. (2017), Развој техника грађења у стамбеној ар- хитектури Београда током 19. и почетком 20. века, Наслеђе XVIII (Београд): 49–63. 72] Babić 1961: 13–15; Маневић 1969: 72; Гордић 1999; Гордић и Павловић Лончарски 2001: 12–17; Kадијевић 2005: 314–315; Bogunović 2005: 838; Клеут 2006: 218–221, 230–233; Божо- вић 2012; Ванушић 2013: 58–60; Николић 2017: 12–14. 73] Покрајац 2013: 87–93. 74] Пaвловић Лончарски 1997: 69–74; Живановић 2004: 132– 133; Кадијевић 2005: 33. 75] Кадијевић 2005: 308; Грчић 2009: 67, 73. 76] Њих су пројектовали реномирани државни архитекти Краљевине Србије, такође бивши студенти бечких висо- кошколских установа. Видети: Ђурић Замоло 2009: 47–49. 77] Поред Јовановића, значајан траг у архитектури Кнез Миха- илове улице оставили су Александар Бугарски, Милан Ан- тоновић, Андра Стевановић, Драгутин Ђорђевић, Данило Владисављевић, Милош Савчић, Петар Поповић, Драгиша Брашован, Дионис Сунко, Јосиф Најман, Александар Јан- ковић, Николај Краснов, Роман Верховски, Леонид Мак- шејев, Миладин Прљевић, Бранко Бон, Александар Дероко, Иво Куртовић, Дејан Настић, Миодраг Мирковић, Слобо- дан Рајовић, Реља Костић и Спасоје Крунић. 78] То питање је покренула историчарка уметности Ана Радо- ванац Живанов на симпозијуму о згради ФЛУ марта 2019. године. Видети: Пецић 2019: 18. 79] Факултет ликовних уметности је усељен 1937, а одлука о де- финитивној национализацији зграде је донета 1958. године. 80] У сакупљању грађе за овај чланак, као и корисним савети- ма, помогле су ми колеге др Драган Дамјановић и др Тања Дамљановић Conley, којима срдачно захваљујем. 22 Ђурић Замоло, Д. (1988), Хотели и кафане XIX века у Београ- ду, Београд: Музеј града Београда. Ђурић Замоло, Д. (2009), Градитељи Београда 1815–1914, Бео- град: Музеј града Београда. Живановић, Д. (2004), Архитекта Милорад Рувидић, живот и дело, Београд: Орион арт, Филозофски факултет Приштина, Архитектонски факултет Београд. Јањушевић, Б. (2011), Стамбене палате у војвођанским градо- вима од барока до историзма 1718–1914, Нови Сад: Покрајин- ски завод за заштиту споменика културе.Јовановић, К. А. (2012), Разне успомене Константина А. Јовановића на владаре Србије и Црне Горе 19. века (прир. Д. Ванушић), Београд: Му- зеј града Београда. Јовановић, М. (1988–1989), Историзам у уметности XIX века, Саопштења XX–XXI (Београд): 275–284. Kadijević, A. (1990), Arhitekt Josif Najman, Moment 18 (Beograd): 100–106. Кадијевић, А. (2005), Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Београд: Грађевинска књига. Kadijević, A. (2015а), Interpolations – necessity and inspiration of newer Belgrade architecture, Matica srpska Journal for Fine Arts 43 (Novi Sad): 243–258. Kadijević, A. (2015b), Reformatorska interpolacija u beogradskom urbanom tkivu: Jugoslovenska udružena banka (1929–1931) arhitekte Huga Erliha, Artum 1 (Beograd): 38–42. Кадијевић, А. (2017), Типологија архитектонских и урбани- стичких преиначавања Београда (19–21. век), Култура 154 (Београд): 11–23. Kadijević, A. (2019), Slobodan crtež u novijoj i savremenoj srpskoj arhitekturi, Zbornik seminara za studije moderne umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 15 (Beograd): 9, 13. Karge, H. (2001), Renaissance.  Au�ommen  und  Entfaltung  des  S tilbegri�s  in Deutschland im Zuge der Neorenaissance-Bewegung um 1840, in: Neorenaissance – Ansprüche an einen Stil (Zweites Historismus-Symposium Bad Muskau), eds. Krause W., Laudel H. und Nerdinger W., Dresden. Клеут, И. (2006), Градитељски опус Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда LIII (Београд): 213–249. Клеут, И. (2007), Скице и цртежи са путовања Константина Јовановића по Италији, Гласник ДКС 31 (Београд): 138–139. Клеут, И. (2009), Јовановић Константин А., у: Српски био- графски речник, књ. 4, ур. Попов Ч. и др., Нови Сад: Матица српска: 536–537. Knežević, S. i Laslo, А. (2011), Židovski Zagreb, Zagreb: AGM, Židovska općina Zagreb. Костић, Ђ. (2009), На брегу изнад река. Београд у водичима за путнике (1800–1945), Београд: Музеј града Београда. KräÁner, J. аnd Riha, G. (1983), Bauen in Österreich, Wien : München: C. Brandstätter Verlag. KruÁ, H. V. (1997), Teorija arhitekture u Nemačkoj u devetnaestom veku, u: Istorija moderne arhitekture 1, prir. Perović M. R., Beograd: Arhitektonski fakultet: 215–251. Maksić, S. (1992), Istorijski razvoj Knez Mihailove ulice, rukopis diplomskog rada, Beograd: Odeljenje za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Максимовић, Б. (1967), Емилијан Јосимовић први српски урба- нист (1867–1967), Београд: ИАУС. Макуљевић, Н. (2015), Османско-српски Београд : визуелност и креирање градског идентитета (1815–1878), Београд: Topy. Маневић, З. (1969), Променљиви идеали српских архитеката у 19. веку, Саопштења ИАУС 2, (Београд): 57–63, Manević, Z. (1972), Novija srpska arhitektura, u: Srpska arhitektura 1900–1970, Beograd: Muzej savremene umetnosti: 7–38. Маневић, З. (2008), Јовановић Константин, у: Лексикон неи- мара, Београд: Грађевинска књига: 179. Maldini, S. (2004), Enciklopedija arhitekture, I–II, Beograd: Slobodan Maldini. Марковић, И. Р. (2006), Југословенска удружена банка архи- текте Хуго Ерлиха, Архитектура и урбанизам 18/19 (Бео- град): 127–133. Mignot, P. (1994), Architecture of the 19th Century, Köln: Benedikt Taschen Verlag. Mallgrave, H. F. (1996), Gottfried Semper: Architect of the Nineteenth Century, Newhaven and London: Yale University Press. Милашиновић Марић, Д. (2017), Архитектура у контексту: Трговачко-пословни и хотелски комплекс „Рајићева Београд“, Архитектура и урбанизам 45 (Београд): 45–51. Милетић Абрамовић, Љ. (2002), Архитектура резиденција и вила Београда 1830–2000, Београд: Карић фондација. Mitrović, K. (2018), Evropeizacija i identitet: vizuelna kultutra i svakodnevni život u Beogradu u XIX veku, u: Gradovi Balkana, gradovi Evrope. Studije o urbanom razvoju postosmanskih prestonica 1830–1923, prir. Dogo М. i Pitasio А., Beograd: Clio: 115–133. Мишић, Б. (2008), Капетан Мишино здање, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. Мишић, Б. (2013), Зграда Старог двора, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. Недић, С. В. (1976), Урбанистичко решење Београда од 1886. до 1914. године, Годишњак града Београда XXIII (Београд): 175–217. Несторовић, Б. (1969), Носиоци архитектонске мисли у Ср- бији XIX века, Саопштења ИАУС 2 (Београд): 49–55. кућа марка стојановића (1885) – прво самостално оствареЊе арХитекте константина јовановића у београду 23 Несторовић, Б. (1974), Преглед споменика архитектуре у Ср- бији XIX века, Саопштења Х, (Београд): 141–167. Несторовић, Б. (2006), Архитектура Србије у XIX веку, Бео- град: Artpress. Несторовић, Н. (1937), Грађевине  и  архитекти  у  Београ- ду  прошлог столећа, Београд: Удружење југословенских ин- жењера и архитеката. Никић, Љ. (1957), Архитект Константин Јовановић, Годишњак Музeја града Београда IV (Београд): 345–358. Никић, Љ. (1976), Из архитектонске делатности Константина Јовановића у Београду, Годишњак града Београда XXIII (Бео- град): 127–142. Николић, Д. (2017), Београдске интерполације архитекте Кон- стантина Јовановића, Наслеђе XVIII (Београд): 9–23. Пaвловић Лончарски, В. (1997), Прилог проучавању куће Ди- митрија Крсмановића, Наслеђе I (Београд): 69–74. Пераћ, Ј. (2009), Разгледнице у Србији 1895–1914, Београд: Му- зеј примењене уметности. Пецић, Д. (ур.) (2019), Зграда Факултета ликовних умет– ности у Београду : историја, наслеђе, будућност : програм на- учног скупа и књига сажетака, Београд: Факултет ликовних уметности. Plasmayer, P. (2018), Nineteenth Century Architecture From Classicism to the Era of the Ringstrasse 1790–1880, in: Vienna. Art and Architecture, еd. Toman R., Potsdam: H. F. Ullmann: 144–214. Покрајац, М. (2013), Александар Бугарски. Пионир академизма у Београду, Годишњак града Београда LX (Београд): 71–108. Prelovšek, D. (2002), Semper and Viennese Architecture ca. 1900, Centropa II-2 (New York): 89–99. Roter Blagojević, M. (1998), Prilog proučavanju nastanka i razvoja naselja na prostoru Savske padine i transformacije njegovog razvijenog izgleda, u: Zbornik radova, Materijali sveska 75, poslediplomske studije, kurs: Arhitektonska organizacija prostora 1997–1998. (Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu): 91–131. Ротер Благојевић, М. (2006), Стамбена архитектура Београ- да у 19. и почетком 20. века, Београд: Архитектонски факул- тет : Орионарт. Roter Blagojević, M. (2012), Stvaranje modernog kulturnog identiteta Beograda, Limes plus 1–2 (Beograd): 37–59. Samitz, A. (ed.) (1998), Architecture in Vienna, Wien: Springer Verlag. Секулић, Ј. и Шкаламера, Ж. (1966), Архитектонско наслеђе града Београда II, Саопштења Завода за заштиту споменика културе 4 (Београд): 1–38. Stanković, S. (1995), Prozori u arhitektonskom nasleđu Beograda, Stanovanje iz sadašnjosti ka budućnosti, Arhitektonika 9 (Beograd): 165–186. Станчић, Д. (1999), Архитект Владимир Николић, Нови Сад: Општински завод за заштиту споменика културе. Стојановић, Д. (2008), Калдрма и асфалт, Београд: Удружење за друштвену историју. Тимотијевић М. (2002), Мит о националном хероју спаситељу и подизање споменика кнезу Михаилу М. Обреновићу III, На- слеђе IV (Београд): 45−78. Трговчевић, Љ. (2003), Планирана елита, Београд: Исто- ријски институт. Tschanz, M. (2015), Die Bauschule am Eidgenössischen Polytech- nikum in Zürich. Architekturlehre zur Zeit von Gottfried Semper (1855–1871), Zürich: GTA-Verlag, Herrmann, W. (1984), Gottfried Semper : In Search of Architecture, Cambridge, Massachusetts: MIT Press. Hvattum, M. (2004), Gott¡erd Semper and the problem of histori- cism, Cambridge, Massachusetts: Cambridge University press. Cvetić, M. (2018), Knez Mihailova 55, Beograd: Arhitektonski fakultet, Univerzitet umetnosti i Fakultet likovnih umetnosti. Csáki, T., Hidvégi, V. and Ritoók, P. (eds.) (2009), Budapest neoreneszánsz építészete, Budapest: Főváros Levéltára. Curl, J. S. (1999), Oxford Dictionary of Architecture, Oxford: Ox- ford University Press. Ћоровић, Љ. (ур.) (2004), Улице и тргови Београда, књ. 1, Бео- град: Библиотека града Београда. Šerman, K. (2000), O problemu istine u arhitekturi: Gottfried Semper i pokušaj ustroja istinskog arhitektonskog sustava, Prostor 8 (Zagreb): 137–174. Škalamera, Ž. (1963), Knez Mihailova ulica – gornji potez, Arhi- tektura i urbanizam 21 (Beograd): 22–24. Шкаламера, Ж. и Јаковљевић, З. (1964), Кнез Михајлова ули- ца, Саопштења Завода за заштиту споменика култутре гра- да Београда 3 (Београд): 1–36. Šorske, K. E. (1998), Fin-De-Siècle  u Beču : politika i kultura, Beograd: Geopoetika. Шупут, М. (2015), Капетан Мишино здање. Од породичне па- лате до здања Београдског Универзитета, Задужбинар 5 (Бео- град): 8–25. Šćekić, M. (1988a), Konstantin Jovanović arhitekta. Architecture & Morality, Komunikacija 64 (Beograd): 4. Šćekić, M. (1988b), Konstantin Jovanović arhitekta, Beograd: Muzej grada Beograda. Wolanski, J. (2002), Central European Students at the Zurich Poly- technic Institute 1860–1872, Centropa II-2 (New York): 152–153. александар кадијевић 24 ALEKSANDAR KADIJEVIĆ abstract: »e Ærst independent work of the Viennese architect Konstantin A. Jovanović (1849–1923) in Belgrade, the house of solicitor Marko Stojanović at 53–55 Knez Mihailova Street, built in 1885, signiÆes the Europeanising surge of the secular architecture in the Kingdom of Serbia, which conclusively suppressed the Oriental architectural practices. Jovanović’s father Anastas helped him develop friendship alongside the business relationship with the patron of the house. »is allowed Jovanović to construct a notable privately-owned building in the city thoroughfare, thus recommending himself to the favour of wealthy investors. OÁen linked in historiography to Jovanović’s cult of the Italian Renaissance, Stojanović’s house also contains elements of Mannerism and Baroque, harmoniously combined into an eclectic whole. Adapted to the Belgrade setting as a two-storey structure built at the top of the Sava River Slope, the house is a direct interpolation of the Viennese eclectic experiences. Keywords: architecture, Konstantin A. Jovanović, Marko Stojanović, Europeanisation, Viennese Eclecticism THE HOUSE OF MARKO STOJANOVIĆ (1885) – THE FIRST INDEPENDENT WORK OF ARCHITECT KONSTANTIN JOVANOVIĆ IN BELGRADE 25 T he Ærst independent creation of the Viennese architect Konstantin Jovanović (1849–1923) in Belgrade,1 the house of solicitor Marko Stojanović at 53–55 Knez Mihailova Street, built in 1885, signifies the Europeanising surge of secular architecture in the Kingdom of Serbia which con- clusively suppressed the oriental construction prac- tice.2 Jovanović’s father Anastas helped him develop a friendship alongside the business relationship with the patron of the house. »is allowed Jovanović to construct a notable privately-owned building (Figure 1) in the city thoroughfare, aÁer Ænishing the marble pedestal of the monarchist monument to Prince Mi- hailo M. Obrenović III in the »eatre Square (1874– 1882),3 recommending himself thus to the favour of wealthy investors.4 Often linked in historiography to Jovanović’s cult of the Italian Renaissance, Stojanović’s house also contains elements of Mannerism and Baroque, har- moniously combined into a multi-layered eclectic whole. »is means that in designing it he did not ad- here strictly to the Renaissance style5, whose prima- cy he resolutely defended; rather, he used a wide ar- ray of later modern-period styles. In terms of size, the construction expenses, and its signiÆcance in urban planning, Stojanović’s house is one of the most notable palaces in the capital built aÁer the Mansion of Miša Anastasijević (1863).6 Functionally, it is a mixed-use type of privately-owned building, including both com- mercial and residential space.7 In terms of the spatial layout, it is classed as a storeyed single-family home, divided into two functional units, with a courtyard, and shops on the ground floor.8 Lastly, in terms of its positioning, it is classed as a structure embedded in a quadrilateral urban block. As regards the gener- al construction features, it is an example of a massive brick structure.9 In addition to laying the foundation to Jovanović’s Belgrade oeuvre, it also spurred on the development of the Serbian architectural Academi- cism,10 an eclectic school of thought accepted from central Europe. With a status of a protected monument located in the cultural and historical spatial unit of Knez Mihailo- va Street,11 Stojanović’s house has been analysed a num- ber of times in the Serbian historiography. For the most part, it is discussed brieÇy, in a few succinct sentences, without more detailed critical assessment. Unexpect- edly omitted from the Ærst historiographic overview of the 19th-century architecture of the capital, authored by Nikola Nestorović (1937),12 it was brought up reg- ularly in post-WWII monographs, articles, exhibition catalogues on Jovanović as an architect, as well as in handbooks, overview essays, reference books, and en- cyclopaedias. Its Ærst interpreters, Ljubomir Nikić, Ljil- jana Babić, Željko Škalamera, Zoran Jakovljević, Jovan Sekulić, Gordana Gordić, and Bogdan Nestorović, made important observations regarding its style, lay- out, and its position in the urban setting.13 Generations of later historiographers expanded on these observa- tions by detailed typological and contextual analyses.14 Nonetheless, criterial disagreements regarding the architectural style of Stojanović’s house have per- sisted, and are manifest in diÈerent terms and phras- es used, such as the style of the Italian Renaissance, a Renaissance style, the style of the Renaissance, the Re- naissance, Neo-Renaissance, Historism, Historicism, Academicism, Academicist eclecticism, and Eclecti- cism. In addition to testifying to a lack of termino- logical agreement, the historiographic interpretations in question also point to the diÉculties in the con- strual of Jovanović’s polysemous architecture. Along- side Jovanović himself, an overly narrow focus on the Renaissance as its sole paradigm was initiated in his- toriography in 1961 by Ljiljana Babić, who observed that the “Renaissance façades of Stojanović’s house are an example of harmonious proportions and sim- ple charm characterising all of Jovanović’s architec- ture.”15 In the descriptions that followed, Željko Škal- amera and Zoran Jakovljević used the phrase “the Neo-Renaissance style” in 1964,16 also utilised by Gor- dana Gordić in 1966.17 »is phrase was expanded by Jovan Sekulić and Škalamera to include a view that “the building is one of the most notable examples of the 19th-century Academicism.”18 As a result, Jovano- vić’s oeuvre has more oÁen been linked to the archi- tecture of Academicism since the late 1960s,19 while not detracting anything from the importance of his pseudo-Renaissance layers. Although this trend con- aleksandar kadijević 26 tinued, the lack of terminological agreement was not removed, as testified by the renewed insistence on the Renaissance style on the part of Ljubomir Nikić (1976) and Milan Šćekić (1988).20 Arbitrarily dated to 1889 for a long time, the house has been associated with 1885 from 1981 on- wards owing to Divna Đurić Zamolo.21 Echoes of its spatial layout have been identiÆed by Bogdan Nestor- ović in Nikola Spasić’s building, erected near the far end of Knez Mihailova Street in 1889.22 Subsequent interpreters also emphasised the foundational impor- tance of the Ærst Stojanović’s house in articulating Jova- nović’s Belgrade oeuvre, noting that the richness of its interior has disappeared in the numerous changes of its use.23 However, the open questions on the origin and character of its architectural conception (the direct in- terpolation of Viennese or Budapest eclectic experi- ences; the arbitrary peripheral interpretation of foreign models), have still not been precisely answered. Posed in March 2019 at the national academic conference ex- amining the Faculty of Fine Arts building, at which Stojanović’s house was given a comprehensive analyti- cal treatment,24 they were not considered in greater de- tail as a result of the small turnout of experts in the area of Jovanović’s architecture. The aesthetic of the Academicist architecture – the foundation of Jovanović’s oeuvre In order to discredit the conservative higher education methods of the architects they thought of as obsolete, critics in the late 19th century took the term Academicism from the Æeld of philosophy, and turned it into a pejorative axiological qualifi- cation.25 »e negative meaning was kept in the his- toriographical interpretations which subsequently favoured avant-garde art. As time went on and Post- modernism entered the stage of the architectural cul- ture, the term went from being a tool for expressing disapproval to acquiring a descriptive technical role. In modern historiography, it has a double meaning: the universal aesthetic law of form; and the preva- lent style in the visual art of high Historicism (1870– 1914).26 However, its application is still diluted by the related terminological substitutes and synonyms, Fig. 1 / ¢e House of Marko Stojanović, 53–55 Knez Mihailova Street, the main frontage (from the photo library of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade) the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 27 such as Historism, Historicism, Eclecticism, neo-styles, Neo-Renaissance, Neo-Mannerism, Neo-Baroque, and Neo-Classicism, resulting in the conÇation of concep- tual diÈerences between them. As a universal artistic principle, Academicism implies adherence to the norms established by an in- Çuential school of art, stemming from a lack of inno- vation or its deliberate suppression. Active Academi- cism rests on advocating the cult of the “eternal” and “irreplaceable” architectural canons, suitable for any and all designing projects and locations, and can be seen in architectural practices, ex catedra lectures, and theoretical treatises. On the other hand, passive Academicism refers to the consistent and unques- tioning application of these canons. Taken from cen- tral-European art academies and polytechnic schools as a dogmatic academic doctrine, Academicism de- veloped in the Serbian architecture of the second half of the 19th century, spurring on a revival of the mod- ern-period styles. »e appearance of Academicism coincides with gaining state sovereignty during the second reign of Prince Mihailo Obrenović III (1860–1868). »e cul- tural ties with the Austro-Hungarian Monarchy, sup- ported by its dynastic successors, meant an accept- ance of Academicism as a be-all and end-all style, based on the principle of evocative eclecticism. Until the onset of the First World War, Serbian patrons and architects followed the traditions of central-European Academicism on a mass scale in designing buildings of diverse uses. Its prevalence was not dented even by the appearance of Viennese Secession, whose mod- ernising potential was underused. Developing spontaneously until 1865, the re- vival of historical styles in the Serbian architecture began to be subjected to stricter rules with the aim of stopping the wave of uncontrolled Romanticist improvisations. A greater respect for Academicist norms, above all the cult of the central mirror sym- metry and the division of the façade into three parts, with a prominent main motif, was introduced by the architects educated in central Europe.27 Although it did not have the form of a strict policy, the leading Academicist authorities Friedrich Schmidt, Hein- rich von Verstel, Karl von Hasenauer, Gottfried Sem- per, »eophil von Hansen and Josef Durm prompt- ed the development of the Serbian Academicism in their theoretical work or via their students. Howev- er, the analysis of the known examples, conducted from a historical distance, reveals that the Serbian Academicism had the most independent develop- ment in south-eastern Europe. It is divided into three developmental stages: early Academicism (1865– 1900), with a full adherence to the strict composi- tion norms; high Academicism (1900–1914), when these norms were given a more liberal interpretation under the inÇuence of Viennese Secession; and late Academicism (1918–1941), with monumental struc- tures bearing the mark of the Yugoslav ideology. Aca- demicism had a short-lived existence in the period of Social Realist development (1945–1952).28 »e Classicist style, which leÁ a deep mark in the Serbian art of the Ærst half of the 19th century, was revived in the period of early Academicism as an equally important layer of hetero-stylistic compo- sitions. Alongside the Renaissance, Mannerism, and Baroque, it leÁ an imprint on the architecture of no- table public and privately-owned buildings. »e tra- ditional features of the historical styles, subjected to Academicist rules of selection and merging, suited the taste of the authorities and the rich citizens in Serbia, including the enlightened Marko Stojanović. »e introduction of regulations in architectural practices (since 1865), by precisely categorising the streets in terms of building types, suited the cham- pions of order and urban harmony. In the construc- tion of monumental public buildings, their social function was foregrounded by means of exceptional positional value and deviations from the original or- der and direction of the regulation line. »is created a sort of urban square replacement in the form of a rectangular space in front of the buildings. Private- ly-owned freestanding houses and houses embedded in the block structure, as well as villas on the out- skirts, were not set apart in the same way, occupying the corners or central portions of the available land lots. »erefore, the city-building component marked a century of the Serbian Academicism, advocated as aleksandar kadijević 28 well by the Ærst urban planning specialist Emilijan Josimović (1823–1897).29 »e construction of the National »eatre (1867– 1869) in Belgrade according to the design of Aleksan- dar Bugarski,30 brought about the rise of Academicism in the architecture of monumental public buildings. Inspired by the frontage of the late 18th-century Te- atro alla Scala in Milan, Bugarski introduced the prin- ciple of analogical eclecticism. He foregrounded more extensively the monumentality and the many layers of the Academicist-style façades of the Palace of King Milan (1881–1884; better known as »e Old Court Palace),31 which dominated the administrative cen- tre of the capital for a long time. On the other hand, Konstantin Jovanović’s oeuvre is characterised by a single-style (Neo-Renaissance) and multiple-style synthetic solutions (the combinations of Neo-Renais- sance, Neo-Mannerism, and Neo-Baroque),32 which suited the aristocracy and the citizen entrepreneurs alike until the appearance of Art Nouveau. »e pri- macy of Academicism was supported by the majority of the lecturers in the Department of Architecture at Belgrade University’s Polytechnic Faculty, modelled between 1896 and 1898 aÁer the central-European higher education institutions. »e young Jovanović was introduced to the aes- thetic of Academicism as a student of architecture (1867–1870) at the Polytechnic Institute in Zurich,33 following the recommendations of his charismatic mentor Gottfried Semper (1803–1879) on the revival of the Renaissance art.34 Travelling around Italy with Semper and other students, Jovanović developed the travel book-investigative drawing as an expression of the personal perceptual geography, featuring mostly Renaissance buildings.35 Personally inclined towards the Renaissance, he adhered to its traditions in de- signing as well, adapting them to the Academicist revival methods. »is is why, following Semper’s ex- ample, he developed in the majority of his creations a purer variety of the Neo-Renaissance architecture, never adding the layers of other styles.36 He was not alone in this, as many architects around the world championed the same ideals at the risk of being crit- icised for their conservatism. On the other hand, he promoted in a smaller number of his works a syn- thesis of modern-period styles, which was especially prominent in his Ærst Belgrade palace. Adapting the Academicist aesthetic to his own artistic imagination, Jovanović created in Belgrade a recognisable authorial expression,37 welcomed by the local patrons. Using discreet chromatic, light and dark, and plastic contrasts, he brought to life the lay- ered frontages of unique buildings. He toned down their rustic elements, made the floor bases more complex, and spread out the highest zones, never pil- ing up ornamental motifs. By applying Neo-Baroque cupolas, attics, balusters, and mansard roofs, he en- hanced the silhouette dynamics of the Ænishing ele- ments of eclectically designed buildings, announcing a more liberal, post-1900 phase of the Serbian Ac- ademicism. InÇuenced by Semper,38 he conceptual- ised buildings in more functional terms than most of his contemporaries. Unlike freestanding and cor- ner buildings, he did not considerably visually fore- ground the buildings embedded in the centre of densely packed blocks. By embracing the Viennese experiences of the day, Jovanović constructed the capital of a young Christian Kingdom of Serbia (founded in 1882) af- ter a central-European fashion – a style aspired to by the other regional centres as well. Although he would publicly state that he exclusively “worked in the style of the Renaissance”,39 rejecting Secession and early Functionalism, he did not diÈer from most of the architects of the day, who allowed themselves ideological inconsistencies, even radical conceptual reversals, as exempliÆed by Otto Wagner, Hendrik- us Petrus Berlage, and Louis Sullivan. Nonetheless, unlike these inÇuential artisans, Jovanović’s incon- sistency did not result in a radical modernization of architectural programmes; instead, it held him even tighter to the past. The architecture of Stojanović’s house The influential investor Marko Stojanović (1844–1923), who was a solicitor and photographer in addition to his work in Ænancial management40, embarked on the construction of a dual-purpose, the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 29 commercial and residential stately house at the far end of the upper portion of Knez Mihailova Street, in the direction of the Kalemegdan park.41 Renamed in 1870 during urban layout alterations of a post-ori- ental town,42 Knez Mihailova Street became the main street in the social centre, full of commercial, busi- ness, hospitality, educational, treasury, and residen- tial facilities.43 Intended for marginal construction, it was linked up via a system of rectangular blocks to the adjoining streets, which are now part of its pro- tected zone. Located along the perimeter of the emerging block defined by Rajićeva, Pariska, and Knez Mi- hailova streets44 (Figure 2), the Ærst Stojanović’s ho- use belongs to the corpus of dispersed corner inter- polations.45 It was built in the place of Menzulana (Coaching Inn), the Ærst Serbian postal service. Its complex internal layout notwithstanding, it Æt in well with the array of adjoining two-storey houses erect- ed in the Classicist, Romanticist, and Neo-Renais- sance style (the hotel Greek Queen from 1835 at street number 51; the hotel Serbian Crown from 1869–1870 at street number 56; and the mixed commercial and residential building of Milan Pavlović from 1880– 1885 at street number 52),46 without deviating from the existing street regulation. Spacious, with a regu- lar positioning at the top of the Sava River Slope,47 despite the falling terrain and the complex conÆgu- ration of the land lot, it does not stand out, nor is it plastically expansive. Constructed as a four-cornered building with an irregular basis combining two structures with sepa- rate entrances, Stojanović’s house was atypical of the Belgrade, but not of the Viennese, architecture of the day.48 Separate functional units, covered by a shared façade mantle, have a three-tract spatial layout. »e ground Çoor of the connected buildings at the front- age side had general shops and craÁ shops for rent, which were often repurposed and changed lessees (grocery shops, textile and leather goods shops, shops selling furniture or products for children, bookstores, hardware shops, jewellery shops; today, there are gal- leries and art supply shops). »e modestly decorated entrance into the building at 53 Rajićeva Street used Fig. 3 / Floor plans, taken from the publication: Škalamera, Ž i Jakovljević, Z. (1964), Knez Mihailova ulica, Saopštenja Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda 3 (Beograd): 31. Fig. 2 / ¢e corner of Knez Mihailova and Rajićeva streets (photograph by A. Kadijević, March 2019) aleksandar kadijević 30 to lead to the renting spaces, with a hallway fork- ing oÈ on the leÁ-hand side to the staircase leading to the upstairs area. Upstairs, rooms were set up for Stojanović’s family members (Figure 3), while the building at street number 55 was rented out, with the Austria-Hungary consular oÉce as the Ærst tenant in 1900.49 »is is why its entrance had more ornaments, and the ground Çoor designated for formal occasions contained a majestic stairway hall. A two-storey set-up of the building in the main city street was no exception at the time, as three-sto- rey buildings were considered unproÆtable.50 Howev- er, the Çoor areas of the separate and forcibly connect- ed segments of Stojanović’s house do not represent the most functional solution as a unit, due to the irregu- lar positioning of the land lot, which is not noticeable from the outside (except from the courtyard).51 »e building was constructed in a massive skeletal sys- tem52, with brick walls, a wooden inter-storey struc- ture strengthened by means of vault ribs, while the façades were treated with lime mortar. Glassed sur- faces are most numerous in the ground Çoor area of the main frontage. »e façade walls are used for both load-bearing and partitioning, as are the interior walls. »e carpentry, locksmithing, and sheet metal works, as well as the ornamental Neo-Baroque domes of Stojanović’s building (among the Ærst on the main city street) (Figures 4–5), were completed by the Bel- grade artisans. At the foot of the lateral frontages, the rectan- gular windows with chambranles and drapes are lo- cated below three-part semi-circular Mannerism - -style windows (Figures 6–7). The double-wing rectangular windows on the Ærst Çoor, with a roof- light above them, are embedded in the façade wall plane and framed by the majestic pseudo-Renais- sance aediculae.53 »e street base under the main frontage was paved with granite cubes between 1886 and 1887.54 »e tenants obtained water from the Delijska drinking fountain until the water supply and sewerage networks were installed at the begin- ning of the 20th century, followed by the telephone and electricity supply infrastructure.55 Jovanović built another house for the same investor between Fig. 5 / ¢e corner of Knez Mihailova and Pariska streets (from the photo library of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade) Fig. 4 / ¢e corner of Knez Mihailova and Pariska streets (photograph by A. Kadijević, March 2019) the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 31 1899 and 1900, located in the adjoining land lot at the top of the Sava River Slope (15 Pariska Street). »e house was also modelled on the principles of Academicism, with a solicitor’s oÉce and an archive on the mezzanine.56 Although the buildings at 53–55 Knez Mihailo- va Street have different spatial solutions and total surface areas (the second one is more expansive and elongated, with a rounded front in the direction of the garden, and does not lean against the adjoining building), they are brought together via a compact outer mantle with three morphologically harmoni- ous fronts, void of dissonant tones which would indi- cate an interior programmatic duality. »is is why the entrances to both buildings are placed on the later- al frontages in Rajićeva and Pariska streets. »e roof cover has multiple outlets and does not stand out in the overall visual presentation. The façade fronts of the house are connect- ed by a continuous horizontal strip with a balanced rhythm, enriched with vertical Çank accents intro- ducing a plastic dynamism (the Neo-Baroque-style cupolas, avant-corps, and corner balconies). The fourth façade, facing the courtyard and not notice- able from the street, is divided into a smaller wing at street number 53, with a Çat used by the building jan- itor, and a projecting Neo-Mannerism-style porch in the shape of a semi-cylinder on the ground Çoor (to- day, there is a Çat wall in its place), with the Neo-Re- naissance-style avant-corps below a gable roof at street number 55. Along its vertical axis, the building has a base- ment, ground Çoor, and the ‘noble’ Çoor (i.e. the Vi- ennese nobelstock – a paraphrase of the early Renais- sance system of piano nobile). »e stairway vestibule on the ground Çoor of the building at street num- ber 55 is shaped as a majestic eight-cornered entry- way with Neo-Renaissance niches, which takes away a great deal of useful space from the interior. The courtyard tract on the ground Çoor contains a spa- cious reception hall, while the rooms and shops in both buildings are approximately the same size, each at 16 (4 × 4) square metres of surface area.57 »e noteworthy owner’s Çat, located on the Ærst Çoor of the building at street number 55, used to have seven rooms placed along two street tracts and in the direction of a lateral tract. »e spacious rectangular lobby is surrounded by rooms on three sides, with the Fig. 6 / A detail of the ground ¥oor facing Rajićeva Street (photograph by A. Kadijević, March 2019) Fig. 7 / ¢e façade facing Pariska Street (from the photo library of theCultural Heritage Preservation Institute of Belgrade) aleksandar kadijević 32 narrow double-tract courtyard on the fourth, used for illumination, airing, and communication between the separate buildings. »e glass partition parapet, secured by thin angle irons and oval medallions, is located between the dining room and an open sky- light, providing exceptional illumination for the cen- tral area. »e central area on the Ærst Çoor of the ad- joining building at 55 Knez Mihailova Street has two parts and is reached via a three-Çight stairway and a square-shaped lobby. »e hall is surrounded on three sides by six successive rooms, and the fourth side has a room and a skylight. Combining the traditions of different mod- ern-period styles, Stojanović’s house is primarily in- spired by the palaces of the Roman High Renaissance (1500–1520), but also to an extent by the palaces of Mannerism (1520–1575). Baroque motifs were ap- plied in developing the upper section. Adapted to the Academicist methods of reviving the past, the syn- thesis of modern-period styles was a fundamental determinant of its architectural programme. Jovano- vić’s views on their synthesis were based on studying structures in situ, the available historiographic litera- ture, and Semper’s ex catedra interpretations. It is important to note that Stojanović’s house is not a replica, nor is it a paraphrase of an Italian modern-period building. It is an original creation by Jovanović, adapted to the Belgrade environment and based on the principles of the Viennese eclec- tic school, which he belonged to by vocation. Unlike the non-compact interior layout, its exterior is har- moniously rounded by the application of the central axial symmetry along the iconographically balanced façades. »e highly reÆned combination of historical motifs classes it as a civically ‘noble’ and prestigious building, which captures the eye with its charm. It stands apart in multiple ways in the city milieu, with its cautious light and dark, plastic, and chromatic contrasts, developed both vertically and horizontal- ly, securing new commercial orders for its creator. As an example of a balanced eclectic concept, it is more attractive than the more austerely decorated Neo-Re- naissance palaces, as well as less pretentious than the Neo-Baroque ones. On the main frontage of Stojanović’s house, which is about 25 meters wide, four rectangular ground Çoor shop windows are located below pairs of Çoor windows in the aediculae; on the wing avant- corps, however, they are found below a single larger window. Instead of using functional shop windows, the ground Çoor areas of lateral façades are spread out by means of Neo-Mannerist-style windows with an arch Ænish and a prominent keystone. »e hori- zontal strips on the building frontages are separated by a shallow parting cornice, interrupted by balco- ny doors on the Çank edges. Modelled aÁer the ear- ly Renaissance palaces, pilasters made in diÈerent styles are placed in a succession along the vertical axis (Tuscan Doric on the ground Çoor, and Corin- thian on the Ærst Çoor), while the rustic façade ele- ments of the horizontally grooved Çuting are more prominent on the wing avant-corps ground Çoor sec- tion. Jovanović masterfully embeds functional inno- vations, such as the wide rectangular shop windows, within the harmonious whole, as is the case with the light wrought-iron balcony railing. »e lateral wing avant-corps, located below the attics with balusters and domes on the main frontage, are connected by means of continuous linking sec- tions, rhythmically separated by thematically congru- ent traves. »e linking section traves are separated by means of one Corinthian pilaster, while those of the wing avant-corps are separated by two each. »e cor- ner domes, which narrow down plastically and end in pointed lanterns as they transition from a square basis to an octagonal one, together with the balconies and attic vases (as Baroque-style-enhancing additions), contribute to an ideal balance of the unit, rather than standing out as self-suÉcient extensions. In the spirit of Mannerism, Jovanović underscores a compact plas- tic of cut angles, while a Baroque dynamism domi- nates the treatment of the Ænishing sections. Despite the application of diverse historical mo- tifs, the building frontages are linked into a thematic and rhythmic whole, with the courtyard wing devi- ating from this to an extent. »e strongly projecting loÁ cornice is not overly prominent, which is true of the toned-down rustic elements of easily accessible the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 33 ground Çoor as well. »e spiritual quality and mod- eration of the architectural expression, without any superÇuous details, characterise Jovanović’s Ærst cap- ital ediÆce, embedded in the wider environment in a city-building fashion. Averse to Ægurative façade sculpture with a rhetorical-symbolic content, Jovano- vić did not use it for the Ærst Stojanović’s house either. With harmonious proportions, balanced rhythms, and architectural mass contrasts, the palace dominated the urban environment for a long time, inspiring patrons and designers of privately-owned buildings. Since its erection to the present day, it has oÁen been the object of artistic, journalistic, topo- graphical, and amateur photography, and made its appearance on postcards as soon as they were intro- duced into the Serbian media sphere (1895). It ap- pears most frequently in topographical postcards which present important urban and natural set- tings.58 In Belgrade travel guides, it is presented pri- marily as an Austria-Hungary consular oÉce and as a crowning achievement in the Ænal section of the city thoroughfare.59 As a product of a European tendency in the Serbian secular architecture of the late 19th century, Stojanović’s house was overshadowed by larger and more spacious buildings erected in the vicinity be- tween the two world wars, i.e. the Spasić Foundation (1929–1930) at 47 Knez Mihailova Street, designed by architect Josif Najman; and the Yugoslav Unit- ed Bank (1929–1931) at 21 Kralja Petra Street, de- signed by Hugo Ehrlich;60 in the present day, there is also the business and hotel complex Rajićeva Be- ograd (2017) at 54 Rajićeva Street, designed by Milan and Vladimir Lojanica, whose radical domination is toned down by a spacious piazzetta.61 The place of Stojanović’s house in Jovanović’s oeuvre and the Serbian architecture Acknowledging all previous interpretations of Stojanović’s house, it can be concluded that its archi- tectural programme is defined by the Academicist aesthetic, based on an evocative synthesis of the mod- ern-period styles. Adapted to the Belgrade environ- ment by means of a two-storey structure at the top of the Sava River Slope, the building is a direct interpo- lation of the Viennese eclectic experiences. Its domi- nant Renaissance-Mannerist layers are complement- ed by elements of the French Baroque (cupolas, attics, and upper section ornaments), reÇecting the spirit of the Viennese approach as well. »e architects Titus Mačković (1851–1919) and Vladimir Nikolić (1857– 1922) developed in the near-by Srem and Bačka a similar variety of eclecticism. Mačković also studied at the Polytechnic Institute in Zurich in 1869 (contin- uing his education in Aachen and Vienna), and went on to present a programme similar to Jovanović’s on the stately houses of Samko Manojlović (1881) and Lazar Mamužić (1892) in Subotica.62 As a talent- ed Viennese student of Hansen’s, Vladimir Nikolić was equally inclined towards a synthesis of the mod- ern-period styles, emphasising the Neo-Baroque cu- polas on wing avant-corps of notable buildings (the Grand Hotel in Vukovar, erected in 1896; Stefaneum in Sremski Karlovci, erected in 1903; the 1904 Jović stately house in Bečej and the 1907 Kronić stately house in Sombor).63 A similar methodology was ap- plied in Croatia by Leo Hönigsberg (1861–1911) and Julio Deutsch (1859–1922), themselves also Viennese students and long-standing collaborators.64 By designing Viennese-style buildings in the Serbian capital, Jovanović opened a new chapter in its eclectic architecture, proÆled until then by the Budapest-educated students Aleksandar Bugarski and Andrija Vuković.65 »e echoes of the Viennese Eclecticism, adapted to the Belgrade environment, would also be carried further aÆeld by Hansen’s Ser- bian students – Svetozar Ivačković, Jovan Ilkić, and Dušan Živanović.66 Jovanović developed a more profound internal dialogue between his unique Belgrade palaces, as each one was a conceptual break-through with respect to its predecessor. In order to follow in Semper’s footsteps and avoid the formalist traps of manifold eclecticism, he applied purer, single-style (Neo-Renaissance) solu- tions in addition to the synthesising ones. AÁer the Ærst Stojanović’s house, he perfected the synthetic ap- proach on the three-storey Spasić Foundation (1889) aleksandar kadijević 34 at 33 Knez Mihailova Street, with the characteristic mansard roof,67capturing the eye with its light and dark contrasts of the architectural plastic elements. It also contains a more compact interior layout than the dual Stojanović’s building (a feature contributed to by a more regular land lot conÆguration as well), with a more developed system of salon room addi- tion.68 Although lower than Stojanović’s stately home, the house of the entrepreneur Dragomir Radulović (1890), erected at the corner of 12 Vuka Karadžića Street and 1 Delijska Street, has a more prominent an- gle and better-proportioned square-shaped frontage traves, a more moderate decoration, and wider linking sections.69 An even purer example of the ‘new Renais- sance’ is a harmoniously proportioned in-built house of Kosta Milenković (1900), located at 9 Zmaj-Jovina Street and inspired by Semper’s ideals.70 »e second house of Marko Stojanović (1899–1900), connected to the Ærst one in terms of the urban layout, contains less garish Baroque details (the medallions above the portal and the central Çoor window), subordinated to the dominant Neo-Renaissance layers. Due to a small- er surface area, it has a simpler spatial solution, with a more developed garden space.71 Although Jovanović managed to erect no more than a few larger privately-owned buildings aÁer the first Stojanović’s house, designing the monumen- tal National Bank building (1889) at 12 Kralja Pet- ra Street (with the annex added aÁer the First World War)72 would provide an ultimate aÉrmation of the city-building potential of Neo-Renaissance architec- ture, as the addition covered the entire block. A small number of privately-owned late 19th century stately houses can be compared to the Ærst Stojanović’s house and the Spasić Foundation build- ing in terms of their architectural qualities. »ese in- clude the in-built multi-storey structures and corner buildings by Aleksandar Bugarski in Knez Mihailo- va Street (which were less spread out and less promi- nent in the block),73 the Krsmanović buildings (1889) designed by Milorad Ruvidić at 2 Kneza Sime Mark- ovića Street,74 and the Krsmanović building in Šabac (1891), located at 2 Masarikova Street, designed by Jovan Ilkić.75 On the other hand, Jovanović’s Ærst Bel- grade work evidently lags behind the more dominant and spatially spread-out public buildings of the day, e.g. the above-mentioned National Bank, the OÉcers’ Club, and the Ministry of Defence (1895) build- ings, which received considerably more state funds.76 Nonetheless, in terms of the number of implemented construction projects in the wider area of Knez Mi- hailova Street, Jovanović is still ahead of the other lo- cal and foreign architects who contributed to its de- velopment in the last 150 years.77 Conclusion As it is statically jeopardised by the more recent construction projects in the immediate vicinity, and functionally inadequate for administering and pre- senting increasingly diverse activities of the Faculty of Fine Arts, the Ærst Stojanović’s house needs urgent technical protection as well as a higher status in the hierarchy of cultural property.78 Given that it has pre- served its authentic spatial structure, its exterior dec- oration (the balconies and the façade ornamentation) was damaged most by repurposing and weathering. It earns its place on the list of cultural property of great importance, or at least being regarded as prom- inent cultural property in the Belgrade municipality of Stari Grad, not only as the Ærst Jovanović’s build- ing in the capital, which changed its purpose many times (a mixed commercial and residential purpose building, the consular oÉce of Austria-Hungary, the Museum of Trade, the Faculty of Fine Arts),79 but also as an anthological example of the early Academ- icism in the Serbian architecture.80 In addition to its architectural and urban planning signiÆcance, this would highlight its social signiÆcance in the recent history of the Serbian capital. Prof. Aleksandar Đ. Kadijević, PhD Art Historian Faculty of Philosophy, University of Belgrade aleksandarkadije@sbb.rs the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 35 NOTES: 1] Konstantin A. Jovanović was born in Vienna on 13th January 1849 to a family of art photographer and lithographer Anastas Jovanović (1817–1899). AÁer completing his primary and sec- ondary education in his hometown, in 1867 he became a stu- dent of the Zurich Polytechnic Institute, which had the status of a university. Upon graduation in 1870, he opened a private architectural design oÉce (about which very little is known to- day), erecting buildings throughout the Monarchy and the Bal- kan countries. He concerned himself with travel-book drawing, theory, historiography, daily criticism, and memoir writing. In Belgrade, he had a number of completed as well as incomplete projects. »is great Serbian patriot died in Zurich on 25th No- vember 1923. (Babić 1960; Babić 1961; Маневић 2008; Клеут 2009; Јовановић 2012; Ванушић 2013). »e material on Jova- nović’s oeuvre is best systematised in the Belgrade City Muse- um, as part of the Konstantin Jovanović Fund in the Architec- ture and Urban Planning Collection (Ванушић 2013: 89–106). 2] Roter Blagojević 2012; Макуљевић 2015; Кадијевић 2017; Mitrović 2018. 3] Тимотијевић 2002; Весковић 2010; Ванушић 2013: 69–70; Борозан 2019: 43–45. 4] Маневић 2008: 179; Банковић и Мацура 2019: 24–35. 5] Karge 2001; Brucculeri & Frommel 2015. 6] On the concept and typology of palaces, see: Curl 1999: 474; Maldini 2004: 98–99; Bogunović 2005: 1393–1934. On the history and architecture of the Mansion of Miša Anastasijević, see: Мишић 2008; Шупут 2015 (with older literature). 7] Милетић Абрамовић 2002. 8] Ротер Благојевић 2006: 98–99. 9] Ђукановић 2017. 10] Кадијевић 2005. 11] For the categorisation of areas and the decisions on designat- ing it a spatial cultural and historical unit, see the web-site of the Cultural Heritage Preservation Institute of Belgrade: http://beogradskonasledje.rs/kulturna-dobra/gradske-opstine/ nepokretna-kulturna-dobra-na-teritoriji-opstine-stari-grad-2; http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/knez_mi- hajlova_ulica.html. See also: Шкаламера и Јаковљевић 1964: 31–35. 12] Несторовић 1937. 13] Никић 1957: 348; Babić 1961: 26; Шкаламера и Јаковљевић 1964: 30–31; Секулић и Шкаламера 1966: 28–29; Гордић 1966: 38; Несторовић 1974: 156; Никић 1976: 138; Несторовић 2006: 323. 14] Šćekić 1988: 9; Šćekić 1988a: 9, 13, 23, 93; Maksić 1992: 66– 68; Гордић и Павловић Лончарски 2001: 20–21; Милетић Абрамовић 2002: 68–69; Вујовић 2003: 128; Ћоровић 2004: 368; Bogunović 2005: 839–840; Кадијевић 2005: 316;Ротер Благојевић 2006: 269–272; Клеут 2006:233–234; Маневић 2008: 179; Ђурић Замоло 2009: 179, 181–183; Божовић 2009: 95–96; Ванушић 2013: 65; Николић 2017:19–20; Цветић 2018; Банковић и Мацура 2019: 33. 15] Babić 1962: 26. 16] Шкаламера и Јаковљевић 1964: 30 17] Гордић 1966: 38 18] Секулић и Шкаламера 1966: 29. 19] Маневић 1969: 61; Manević 1972: 11–13; Несторовић 1974: 156; Несторовић 2006: 323–325 (the manuscript was pre- pared in the early 1970s and then published posthumously). 20] Comparing Stojanović’s house with Jovanović’s palace at the corner of 12 Vuka Karadžića Street and 1 Delijska street, Ljubomir Nikić concluded in 1976 that both “were designed in the Renaissance style” (Никић 1976: 138), while in 1988 Milan Šćekić used the phrase “the Italian Renaissance style” (Šćekić 1988a: 9). 21] »e photograph in the Belgrade Album by Lj. Velicki from 1886 shows the building in the land lot, which means that it had been built before (Ђурић Замоло 2009: 181). »e dating was revised in the Ærst edition of the monograph in 1981. 22] Babić 1961:27; Гордић 1966: 28–29; Гордић и Павловић Лончарски 2001: 18–19; Ванушић 2013: 65; Николић 2017: 14–16. 23] Лончарски и Гордић 2001: 20. 24] It was analysed from a cultural-historical, architectural and urban planning-related, legal, conservation-related, and heri- tological standpoint. »is was the Ærst academic convention dedicated to a well-known recent ediÆce in our country. See: Пецић 2019. 25] Кадијевић 2005: 7–102. 26] Јовановић 1988. 27] »e majority of the established state architects of the King- dom of Serbia, as well as the productive private ones, received their university education in Budapest, Vienna, Munich, Ber- lin, Karlsruhe, Aachen, or Zurich. 28] Кадијевић 2005: 291–417. 29] Максимовић 1967; Димитријевић Марковић 2017; Vuksa- nović Macura 2018. 30] Кадијевић 2005: 301; Покрајац 2013: 80–86. 31] Покрајац 2013: 93–99; Мишић 2013. 32] Jovanović’s multi-style solutions correspond conceptually and chronologically to the synthesising eclectic creations of the day, as pointed out by the historian Paul Mignot. He distin- guished between two schools of thought in the eclectic archi- tecture at the time: the typological eclecticism which was prev- alent in the public building architecture, and is based on a view that a certain type of building must be expressed using the language of one appropriate historical style; and the syn- aleksandar kadijević 36 thesizing eclecticism, characteristic of both public and private- ly-owned buildings, where the elements of diÈerent styles are present in equal measure (Mignot 1994: 100–101). 33] Between 1863 and 1873, alongside Aleksandar Katanić, who died prematurely, Konstantin Jovanović was the only Ser- bian graduate of the Department of Architecture at the Zu- rich Polytechnic Institute, itself organised as a university. See: Трговчевић 2003: 177–178. On the structure and the inter- national character of the institute, the new building of which was designed by Semper 1869–1870, see more in: Wolanski 2002; Tshanz 2015. 34] Ljiljana Babić notes that upon his arrival at the institution, Semper established an ex catedra academicism in architecture, shaping his ideas into an academic dogma (Babić 1960: 8). On his teaching, research, designing, and theoretical activities, see: Babić 1960: 8–10; Dobrović 1965: 95–102; Herrman 1984; Mallgrave 1996; KruÁ 1997; 229–233; Šerman 2000; Prelovšek 2002; Damljanović 2002; Hvattum 2004; Brucculeri i Frommel 2015: 203–216; Von Orelli-Messerli 2016. 35] Клеут 2007:138–139; Ванушић 2013: 22–27; Kadijević 2019: 9, 13. 36] Damljanović 2002; Ванушић 2013. 37] Bogdan Nestorović noted that all Jovanović’s creations are ‘an expression of a strong and talented individuality’ (Несторовић 1969: 51). 38] KruÁ 1997: 229–233; Šerman 2000. 39] See: Letter of K. А. Jovanović to the Serbian Royal Academy (5.Х.1910), Archives of the Serbian Academy of Sciences and Art, Documents on the erection of the Building, no. 672. 40] He was born in Šabac on 4th April 1844. AÁer completing his primary school education, he attended the legal department of the Belgrade Lyceum, supporting himself by working as a serv- ant and busboy with Voivode Uzun-Mirko, and later with Kosta Protić, who was appointed to the Regency council. From 1870, he worked as a solicitor, and concerned himself with legal theory and writing. He founded the National Bank in 1884, and became its Vice-Governor in 1895 as Đorđe Vajfert’s principal associate. He remained in oÉce until 1902. His second term as Vice-Gov- ernor started in 1912 and ended in 1923. He was also a member of the Monopoly and Belgrade cooperatives, the Belgrade Credit Bureau, and a member and founder of a number of foundation boards. In 1913, he founded St. George’s Disability Fund with Vajfert. He initiated and provided the rationale for erecting the joint monument to Grand Vožd Karađorđe and Prince Miloš, which was erected near his house (Cvetić 2018: 83–85). He was married and had four daughters. He passed away on 21 Septem- ber 1923. Marko Stojanović became a photographer in the early 1890s. He took a great number of portraits of eminent contem- poraries from the social and cultural sphere, which are only par- tially preserved. Today, they are kept in private collections and the Archives of the National Bank of Serbia. 41] Škalamera 1963; Шкаламера и Јаковљевић 1964; Гвозде- новић 1975; Maksić 1992; Bogunović 2005: 499–513. 42] Ћоровић 2004: 367–369. 43] Шкаламера и Јаковљевић 1964; Гвозденовић 1975; Maksić 1992; Bogunović 2005: 499–513. 44] »e Plan of Belgrade from 1886 (published by Svetozar Lj. Velicki in the Album of Belgrade with a Brief Description and Plan) reveals that the block was deÆnitely formed (Недић 1976: 176). 45] Kadijević 2015; Николић 2017. 46] Шкаламера и Јаковљевић 1964: 22–23, 29–30; Ђурић Замоло 1988: 30–31, 86–90. 47] Roter Blagojević 1998; Dajč 2013. 48] KräÁner i Riha 1983; Šorske 1998; Samitz 1998; Plasmayer 2018. 49] By receiving rent money from the tradesmen and the consular oÉce, the owner managed to return a part of the funds invest- ed in the construction and maintenance of the building. 50] »is is why there were so few of them until the late 1880s – at 18 and 40. See: Roter Blаgojević 2012: 51. 51] Несторовић 2006: 323. 52] Ђукановић 2017. 53] Stanković 1995: 169–171; Bogunović 2005: 1242. 54] Стојановић 2008: 53–61. 55] Стојановић 2008: 117–169. 56] »is is why in historiography his Ærst design is most oÁen referred to as the House of the Solicitor Marko Stojanović, and the second one as the House of Marko Stojanović. See: Божовић 2009. 57] Cvetić 2018: 30–31. 58] Пераћ 2009: 95, 119. 59] Костић 2009: 105–106. 60] Kadijević 1990: 102; Марковић 2006; Kadijević 2015б. 61] Милашиновић Марић 2017. 62] Јањушевић 2011: 108–109, 112–113. 63] Станчић 1999: 168–174, 104–109, 185–191, 198–204; Јањушевић 2011: 126–133. 64] »ey graduated from the Viennese Polytechnic School, having studied with Professor Heinrich von Verstel. See: Knežević i Laslo 2011: 176. 65] On the Neo-Renaissance architecture in Budapest, see: Csáki, Hidvégii Ritoók 2009. On Bugarski and Vuković as the found- ers of the Serbian Academicism, see: Кадијевић 2005: 300–304. 66] Ђурић Замоло 2009: 120–124, 134–166. 67] Клеут 2006: 236–239. 68] Over time it would have a counterpart in the stately house of Joca Jovanović Šapčanin from 1902. See: Гордић и Павловић Лончарски 2001: 44–45. 69] Никић 1976: 138; Клеут 2006: 234–236; Ванушић 2013: 66. 70] Милетић-Абрамовић 2002: 48, 72–73; Несторовић 2006: 260; Клеут 2006: 241; Ванушић 2013: 65–66. the house of marko stojanović (1885) – the first independent Work of architect konstantin jovanović in belgrade 37 71] Клеут 2006: 241–243; Божовић 2009; Ванушић 2013: 67; Николић 2017: 20–21. 72] Babić 1961: 13–15; Маневић 1969: 72; Гордић 1999; Гордић и Павловић Лончарски 2001: 12–17; Kадијевић 2005: 314– 315; Bogunović 2005: 838; Клеут 2006: 218–221, 230–233; Божовић 2012; Ванушић 2013: 58–60; Николић 2017: 12–14. 73] Покрајац 2013: 87–93. 74] Пaвловић Лончарски 1997: 69–74; Живановић 2004: 132– 133; Кадијевић 2005: 333. 75] Кадијевић 2005: 308; Грчић 2009: 67, 73. 76] »ey were designed by the renowned state architects of the Kingdom of Serbia, also former students at Viennese higher education institutions. See: Ђурић Замоло 2009: 47–49. 77] In addition to Jovanović, the following people leÁ a mark on the architecture of Knez Mihailova Street: Aleksandar Bugar- ski, Milan Antonović, Andra Stevanović, Dragutin Đorđević, Danilo Vladisavljević, Miloš Savčić, Petar Popović, Dragiša Brašovan, Dionis Sunko, Josif Najman, Aleksandar Janković, Nikolay Krasnov, Roman Verhovskoy, Leonid Makseev, Mila- din Prljević, Branko Bon, Aleksandar Deroko, Ivo Kurtović, Dejan Nastić, Miodrag Mirković, Slobodan Rajović, Relja Ko- stić, and Spasoje Krunić. 78] »is issue was raised by art historian Ana Radovanac Živanov at the convention examining the Faculty of Fine Arts building in March 2019. See: Пецић 2019: 18. 79] »e Faculty of Fine Arts moved into the building in 1937, while the decision on full nationalisation was made in 1958. 80] I extend my sincere thanks to my colleagues Dr Dragan Da- mjanović and Dr Tanja Damljanović Conley, who provided useful advice and help in collecting the material for this article. Summary: ALEKSANDAR KADIJEVIĆ THE HOUSE OF MARKO STOJANOVIĆ (1885) – THE FIRST INDEPENDENT WORK OF ARCHITECT KONSTANTIN JOVANOVIĆ IN BELGRADE The first independent work of the Viennese architect Konstantin A. Jovanović (1849–1923) in Belgrade, the house of solicitor Marko Stojanović at 53–55 Knez Mihailova Street, built in 1885, signiÆes the Europeanising surge of the secular architecture in the Kingdom of Serbia which conclusively suppressed the Oriental architectural practices. Jovanović’s father Anastas helped him develop friendship alongside the business relationship with the patron of the house. »is allowed Jovanović to construct a notable privately- owned building in the city thoroughfare, recommending himself thus to the favour of wealthy investors. OÁen linked in historiography to Jovanović’s cult of the Italian Renaissance, Stojanović’s house also contains elements of Mannerism and Baroque, harmoniously combined into an eclectic whole. Adapted to the Belgrade setting as a two-storey structure at the top of the Sava River Slope, the house is a direct interpolation of the Viennese eclectic experiences. As it is statically jeopardised by the more recent development projects in the immediate vicinity, and functionally inadequate for administering and presenting increasingly diverse activities of the Faculty of Fine Arts, the Ærst Stojanović’s house needs urgent technical protection and deserves a higher status in the hierarchy of cultural property. Given that it has preserved its authentic spatial structure, its exterior decoration (the balconies and the façade ornaments) was damaged most by repurposing and weathering. It merits being listed as cultural property of great importance, or at least as prominent cultural property in the Belgrade municipality of Stari Grad, not only as the Ærst Jovanović’s building in the capital, which changed its purpose many times (a mixed commercial and residential building, the consular oÉce of Austria-Hungary, the Museum of Trade, the Faculty of Fine Arts), but also as an anthological example of synthetic Academicism in the more recent Serbian architecture. Prof. Aleksandar Đ. Kadijević, PhD Art Historian Faculty of Philosophy, University of Belgrade aleksandarkadije@sbb.rs aleksandar kadijević 38